Uhvatila me je nostalgija, volela bih da dobijem jedno pismo. Ne e-mail, nego kad otvorim poštansko sanduče, da me zatekne i iznenadi jedno obično pismo. Danas je sve mnogo brže, povezanije, komunikativnije. Ne, ne žalim se, ali mi je dozvoljeno, odnosno, sama sebi sam dozvolila da se na trenutak vratim u vreme pisanja pisama i da budem malo romantična, nostalgična.
Onda sam razmišljala i pokušavala da se setim kada sam poslednji put napisala ili dobila neko pismo.
Pravo, pravcato pismo.
I tada sam se setila, pisala mi je prijateljica moje svekrve. To je bilo baš čudno. Kakav je to bio šok za mene kada sam u sandučetu našla pismo adresirano na mene. Kako, zašto, otkud meni da piše, jedva sam čekala da uđem u stan i da ga pročitam.
Bilo je to pre šest godina. Tada su se u mom životu dešavale teške stvari, zato se i sećam tako dobro.
Prijateljica moje svekrve, gospođa Olgica, koja živi daleko, u nekom drugom gradu, u nekoj drugoj državi, kada je čula da njene prijateljice više nema, a i da je bila bolesna, osetila je potrebu da napiše to pismo i da ga pošalje.
Pismo koje sam dobila, iako nikada nisam lično upoznala gospođu Olgicu, samo sam znala za nju iz priče, me je duboko potreslo. To je bio epitaf jednoj mladosti, jednom prijateljstvu koje je to odavno prestalo da bude, ali su se njegovi tragovi zadržali duboko kod obe.
Mislim da je njihovo prijateljstvo počelo još u gimnazijskom periodu, naime, tada su živele u istom gradu, u istoj državi. Kada su završile svoje školovanje, vrlo brzo su se udale. Ništa to nije uticalo na njihovo prijateljstvo, naprotiv, nastavile su da se druže kao i pre. Štaviše, njihovi bra;ni drugovi su se dobro slagali, tako da je to preraslo u jedno lepo porodično druženje. Otprilike u isto vreme su dobile i decu, a desila im se još jedna neverovatna stvar. Oba supruga su dobila premeštaj u jedan gradić-banju, jedan kao lekar, a drugi kao upravnik banje. Svi zajedno su se preselili u taj mali grad, u kom su imali idealne uslove za dobar, pristojan život. Podizanje dece, odličan brak, prijateljstvo, reklo bi se savršeno. Lepih par godina koje su proveli tu, vrata do vrata u nepoznatom gradu, još više ih je vezalo.
Međutim, nešto se desilo, nešto gadno, sve se pokvarilo, prijateljstvo je u jednom trenu presečeno. Razdvojili su se, svaka porodica u drugi grad, na nove poslove, među druge prijatelje.
Bilo je pokušaja da se sve zakrpi, ali to što se desilo, naslućujem šta je bilo u pitanju, bilo je nezakrpivo, puklo je i svi pokušaji su ostali prazni. Tek pokoja čestitka za Novu godinu i to je bilo sve.
U pismu, u kojem je opisala koliko je patila sve ove godine zbog velikog nesporuzuma koji ih je razdvojio i koji nikada nije raščišćen i objašnjen, još je napisala:”Moja prijateljica koja je bila samo godinu dana mlađa od mene-bila je na izvjestan način zrelija od mene, uz to i veoma duhovita i iznad svega se trudila da bude i ostane dobar i iskren prijatelj. Njen odlazak osjećam kao veliki gubitak. A najviše i postanemo svjesni činjenice koliko smo nekog voljeli i uvažavali, onda kada ga izgubimo zauvijek. Nema je više…”
I deo koji je bio upućen meni:”Molim Vas, učinite mi, kada idete na njeno vječno počivalište, stvite jedan cvijetić od mene, unaprijed HVALA, i iako se ne poznajemo, i mnogo ste mlađi od mene, toliko da mi možete biti kćer, znam da me ne možete voljeti kao ja moju Daru. Zadovoljit’ ću se sa desetim dijelom toga – dušo draga. Jako bi me razveselilo poneko Vaše pismo.
Na to pismo nikad nisam odgovorila, iz čiste lenjosti. Okrenula sam telefon da se zahvalim, tako mi je bilo lakše i brže. Gospođa Olgica se baš obradovala kada mi je čula glas, kratko smo popričale, zahvalila sam jo se na svemu napisanom i obećala da ću ispuniti njenu želju, kako za cvetić, tako i za pismo.
Dugo me je pekla savest, na kraju sam da više sklonim to iz glave sela i napisla pismo koje sam morala da napišem još pre par godina. Napisavši, poslala sam ga. Nakon nekog vremena nazvao me je njen sin, i rekao mi da je pismo stiglo prekasno, nema više ni gospođe Olgice.
