Zbog čega se svi trpaju u grad i zbog čega je opustelo naše selo. I baš mi nikada neće biti jasno zašto je kod nas to tako, kad imamo preduslove na kojima nam puno njih može samo pozavideti.
Holanđani, na primer, su napravili svoj brend, lale, oni imaju “samo'” lale. Stotinama godina unazad ovaj cvet je zaštitni znak Holandije, koja se po njemu zove i “Zemlja lala.” Tokom 20. veka ekpanzija posla sa cvećem u ovoj zemlji bila je u punom zamahu. Danas je Holandija najveći izvoznik cveća budući da se godišnje tu proizvede devet milijardi lala. A lale se ne uzgajaju u gradu, barem ne one količine koje su potrebne za izvoz u celi svet. Ne želim da pričam o Holanđanima, ovo sam navela samo kao primer, kako samo od jednog proizvoda može da se napravi cela imperija.
Moja današnja tema je urušavanje, pustošenje sela i veličanje grada. I sama živim u gradu i nemam rodbine na selu, barem ne one bliske. Žao mi je zbog toga, jer vrlo rado bih ponekad pobegla u neku zelenu oazu da napunim baterije.
Ali ni to nije tema. Akcenat stavljam na ekonomiju, poboljšanje uslova života i podizanje pravih vrednosti na onaj nivo koji je zapostavljen. Da li se to radi namerno ili ne, više stvarno ne znam. Mnogo ljudi ima koji su došli sa sela u grad tražeći posao, bolje uslove za život, bežeći od siromaštva i sivila sela. Grad je mesto dešavanja, u njemu se lepše živi, sve je urbanije, modernije, brže, civilizovanije. Ne mogu da se složim u potpunosti sa ovim stereotipom. Grad ima svoje prednosti, ali ga takođe ima i selo.
Većina ljudi koji je napustili svoja sela, kuće, imanja, živi u gradu u iznajmljenim stanovima, radi za neku crkavicu i jedva preživljava iz meseca u mesec. Kakva je to šteta. Ono plodno tamo negde zapušteno je i čeka neke bolje dane. A neko je i prodao sve što je imao za neku crkavicu, pošto je sve obezvređeno i sa sitnim kapitalom došao u grad u pokušaju da nešto stvori.
Ne mogu da zameram tim ljudima ama baš ništa. Mislili su idu u bolje. Zameram državi. Zameram toj suludoj politici nepomaganja selu i seoskom domaćinstvu. A šta se dešava sa kulturnim nasleđem, šta se dešava sa tradicijom koja je samo još na selu ostala čista i neokaljana. Šta se dešava sa plodnim njivama, zapuštenim vinogradima, planinskim praznim proplancima i livadama. Dobro mi još i živimo kada je sve uništeno i zapostavljeno. Ono što je generacije i generacije pre nas othranilo, iškolovalo, dalo im znat, odnosno, hleb u ruke.
Boljitak i ostanak na svojoj zemlji postiže se izgradnjom infrastrukture. Takođe i promovisanja kulturološkog obrasca u kome nije sramota živeti u manjim sredinama, konkretno, u selima. To je posao države, poljoprivreda je nešto što je tu, oko nas i što može i mora da bude stub svake zdrave ekonomije.
Potrebno je pomoći seljaku-domaćinu da ostane na svojoj zemlji. Seljak i poljoprivreda hrani ne samo svoju porodicu, već i tu državu koja ga je napustila. Koja ga je silom naterala da pređe u grad u kom živi verovatno još bednije, a svakako, daleko od bilo kakvog dostojanstva. Potrebno je vratiti selo!
Domaćinska kuća, porodičan posao, zadovoljstvo i ponos koji se stiče od rada na svojoj zemlji, na svojoj njivi, u svom voćnjaku, vinogradu. To je ono što je danas svakom seoskom domaćinstvu neophodno da se uzdigne i ponovo postane jedan od ključnih motora svake države, pa tako i naše. Potrebni su podsticaji od strane države koja još uvek nije prepoznala taj potencijal. Možda je i prepoznala, ali iz nekog razloga ne želi da ulaže u seljaka i poljprivredu.
Davno sam gledala jednu reportažu.
Stariji bračni par iz Francuske, već odavno u penziji, ali vitalni i radoznali, kad god su mogli putovali su ne samo po Evropi, nego i po celom svetu. Materijalno obezbeđeni mogli su sebi to da priušte. Na jednom od tih putovanja došli su i do Srbije, tačnije, zabasali su u Negotinsku krajinu koja je nekad bila poznata po vinogradarstvu.
Zemlja, sunce, vetrovi, vlažnost, svi savršeni elementi za pravljenje dobrog vina, su prisutni. Takođe, tu su i vinogradi, ali zapušteni, zarasli i bez ikoga da se brine o tom bogatstvu. Jedan vinograd i jedno selo odmah im je privuklo pažnju. Pošto su i sami proizvođači, vrlo brzo su shvatili na kakav potencijal su naišli. Naime, u Francuskoj imaju vinograd o kom se sada staraju njihova deca.
Da skratim priču, našli su vlasnika, jednog dedicu čija deca su se razbežala po belom svetu, a on sam više nema snage. Kupili su kompletno imanje sa sve kućom, velikim vinogradom i radnim prostorijama. Uložili su pare, zaposlili radnike iz okoline i za tri godine od zapuštenog vinograda došli do prve berbe. Napravili su vino i ponudili ga prijatelju i vlasniku jednog od prestižnih restorana u samom centru Pariza. Danas, njihovo vino proizvedeno u Srbiji, nalazi se u vinskoj karti tog restorana.
Da li je potrebno da Francuzi ili neki drugi pripadnici stranih država dolaze, otkrivaju i koriste naša bogatstva? Da li je možda pametnije dati materijalni-budžetski podsticaj našim ponosnim domaćinima? Sigurna sam da bi većina seoskih domaćinstava procvetala, jer oni i te kako znaju da očuvaju i uz finansijsku pomoć unaprede svoj rad. Korist bi bila višestruka, kako za samog domaćina i njegovu porodicu, kako za selo, tako i za državu. Savremena mehanizacija bi omogućila lakše i brže obrađivanje zemljišta koje je još uvek zdravo.
Sve su ovo pitanja za vlast i Državu. I za kraj, mi toliko brendova možemo da ponudimo svetskom tržištu, tako da meni i dalje nije jasno, zbog čega to ne radimo.