Ako ovo nije vreme u kojem je potrebno prigrliti čoveštvo, dobrotu, solidarnost, razumevanje, a oterati sebičluk, bahatost, mržnju i podeljenost ja onda ne znam kad je. I da, slušanje sam zaboravila, teme se otvaraju same od sebe, čačneš jednu, a iza nje viri druga. Toliko su sve važne da ne znaš kojoj pre da se okreneš. Slušanje, da o tome sam krenula, ali nije to obično slušanje, to je slušanje srcem, da, da ono je najvažnije. A znate zašto, e pa zato što je to čista improvizacija, tu nema nameštenih odgovora koja ispalimo rafalno. Slušanje srcem iščeprka dobrotu iz dubina snishodljivosti, lažnih osmeha i nikakvog razumevanja.
Ako ovo nije vreme da pružmo jedni drugima ruku i kažemo, izvini što nisam imala vremena da te saslušaM i što je još važnije, što te nisam razumela, ja onda stvarno ne znam kad je. Ego je podivljao, definitivno, ovo je njegovo vreme, toliko da nije u stanju ni sam sebe da sasluša, a ne nekog drugog. A slušanje nekog drugog je važno, to je misija koju možda jednom u životu dobiješ i ako ne odradiš dobro, gotovo je, padaš na tom životnom ispitu i nastaviš da se valjaš u kaljuži samodopadanja. Slušanjem i svoje granice pomeramo u dobrom pravcu, jer shvatimo da pored našeg postoje i nečiji drugi životi. Oni koji su isto tako komplikovani i veseli, tužni i prijatni, uspešni i problematični. Šarolike su sudbine na koje ne možemo da utičemo, ali možemo da ih saslušamo, pa i to nešto znači, ma, ne nešto, to je ogromno.
Naravno da je važno okrenuti se sebi i upoznati sebe, svoje potrebe, razmišljanja i delovanja, međutim iskustvenije je upoznati sebe kroz druge. Strpljenje bih ja i dobrotu da vratim tamo gde im je mesto, a to je na vrhu svih mojih prioriteta. Ako ne mogu da saslušam bliskog kada mu je teško, pa kakva sam, to je pitanje kojim je potrebno baviti se, a ne proučavanjem sebe kroz lajf kouč programe. Nemam ja ništa protiv njih, oni bi da zarade i to legitimno, jer se ljudi lože na takve stvari, a spremni su i da plate, ali ne shvataju, neke stvari su nenaplative. Sigurna sam da mnogima ovaj tekst neće biti po volji, jer Bože moj, šta iz ovoga možeš naučiti, po njima ništa, po meni svašta. Nije potrebno da ti tamo neko u pet koraka kaže kako da upoznaš sebe, samo obrati pažnju na svoje bližnje, osetićeš i sama u kom pravcu je potrebno da ideš.
Viđam otuđenost među ljudima i ne mislim da su društvene mreže krive za to. Mi smo postali nestrpljivi, pomalo površni i egocentrični u komunikaciji. Čak bez imalo sluha za nekog drugog osim za sebe, pa su tako monolozi postali novo sredstvo komunikacije, a to je neopisivo naporno i dosadno. Dvosmerna komunikacija, verujte to je pravi lek za dušu, jer ne možemo sami sa sobom stalno iste misli da vrtimo po glavi, ali kada ih podelimo s nekim, pravo je otkrovenje, a i razbistri se mnogo toga. Idemo po dobrotu u nama kroz druge, da li je to moguće, pa jeste, probajte. Egocentričnost polako prestaje da bude hit, ljudima su potrebni ljudi i presrećna sam zbog toga.
Posmatrati svet srcem, a ne glavom, iskrenije je, jer mešavina nemoći i poštovanja koju osetimo kroz dobrotu nesebičnih, razum stavlja u drugi plan, a razgali srce. Osećaj da nismo sami kao i saznanje da smo potrebni jedni drugima možda nas ujedini u težnji za čoveštvom, pojača solidarnost i vrati nas na put dobrote. Videti ono nevidljivo, to je najteže. Tu je potrebna mudrost očiju i osećaj iz dubine. Ako uspem u nameri da barem tren zastanete i razmislite o sebi, o nama, čoveštvu, strpljenju i slušanju, znaću da sam pogodila suštinu. Stoga, idemo da nađemo dobrotu.