Ako ovo nije vreme u kojem je potrebno prigrliti čoveštvo, dobrotu, solidarnost, razumevanje, ne ynam, kad je. Pritom, oterati sebičluk, bahatost, mržnju i podeljenost. Teme se otvaraju same od sebe, čačneš jednu, a iza nje viri druga. Toliko su sve važne da ne znaš kojoj pre da se okreneš. Slušanje, odnosno, saslušati nekoga, to sam zaboravila, takođe, jako važna tema. Ali nije to obično slušanje, to je slušanje srcem, kad si zaista u temi. A znate zašto, e pa zato što je to čista improvizacija, tu nema nameštenih odgovora koja ispalimo rafalno. Slušanje srcem iščeprka dobrotu iz dubina snishodljivosti, lažnih osmeha i nikakvog razumevanja.
Ovo je vreme da pružimo jedni drugima ruku i kažemo – izvini što nisam imala vremena za tebe. Što je još važnije, što te nisam razumela i što nisam pažljivo slušala. Ego i sebičluk su podivljali, definitivno. Ovo je njihovo vreme. toliko da nisu u stanju ni sami sebe da saslušaju, a ne nekog drugog. A slušanje nekog drugog je važno. To je misija koju možda jednom u životu dobiješ i ako ne odradiš dobro, gotovo je. Padaš na tom životnom ispitu i nastaviš da se valjaš u kaljuži samodopadanja. Slušanjem i svoje granice pomeramo u dobrom pravcu, jer shvatimo da pored našeg postoje i nečiji drugi životi. Oni koji su isto tako komplikovani kao i naši. Veseli, tužni i prijatni, uspešni i problematični. Šarolike su sudbine na koje ne možemo da utičemo, ali možemo pažljivo da saslušamo. Mnogo to znači, ne samo u ovom vremenu, nego uvek.
Naravno da je važno brinuti sebi, upoznati sebe, svoje potrebe, razmišljanja i delovanja. Međutim, iskustvenije je upoznati sebe kroz druge. Strpljenje bih ja i dobrotu da vratim tamo gde im je mesto, a to je na vrhu svih mojih prioriteta. Ako ne mogu da saslušam bliskog kada mu je teško, pa kakva sam. To je pitanje kojim je potrebno baviti se, a ne proučavanjem sebe kroz lajf kouč programe. Nemam ja ništa protiv njih, oni bi da zarade. Ljudi se lože na takve stvari, a spremni su i da plate, ali ne shvataju, neke stvari nisu naplative. Sigurna sam da mnogima ovaj tekst neće biti po volji, jer šta iz ovoga možeš naučiti, po njima ništa, po meni svašta. Nije potrebno da ti tamo neko u pet koraka kaže kako da upoznaš sebe. Obrati pažnju na svoje bližnje, osetićeš i sama u kom pravcu je potrebno da ideš.
Velika je otuđenost među ljudima i ne mislim da su društvene mreže krive za to. Mi smo postali nestrpljivi, pomalo površni i egocentrični u komunikaciji. Čak bez imalo sluha za nekog drugog osim za sebe, pa su tako monolozi postali novo sredstvo komunikacije. Po meni, to je neopisivo naporno i dosadno. Dvosmerna komunikacija, verujte to je pravi lek za dušu, jer ne možemo sami sa sobom stalno iste misli da vrtimo po glavi. Međutim, kada ih podelimo s nekim, pravo je otkrovenje, a i razbistri se mnogo toga. Idemo po dobrotu u nama kroz druge, da li je to moguće, pa jeste, probajte. Egocentričnost polako prestaje da bude hit, ljudima su potrebni ljudi i presrećna sam zbog toga.
Posmatrati svet srcem, a ne glavom, iskrenije je, jer mešavina nemoći i poštovanja koju osetimo kroz dobrotu nesebičnih, razum stavlja u drugi plan, a razgali srce. Osećaj da nismo sami kao i saznanje da smo potrebni jedni drugima možda nas ujedini u težnji za čoveštvom. U velikoj meri pojača solidarnost i vrati nas na put dobrote. Videti ono nevidljivo, to je najteže. Tu je potrebna mudrost očiju i osećaj iz dubine. Ako uspem u nameri da barem na tren zastanete i razmislite o sebi, o nama, čoveštvu, strpljenju i slušanju, pogodila sam suštinu. Stoga, idemo da nađemo dobrotu.