Ma, ne interesuje me ni da li komšija ima tu životinjku po imenu krava, a pogotovo ne, da li mu je crkla.
Sa komšijama imam dobre i korektne odnose. Odnesemo povremeno jedni drugima krofne ili palačinke, kiflice… Ponekad popijemo kafu zajedno, a kad mi zafali ista ili malo aleve paprike, znam gde ću.
Moja baba je govorila da komšije treba držati k’o malo vode na dlanu. Dobro, nisam baš u tom fazonu, ali svakako vodim računa o njima. Toliko od mene, a mislim i da je sasvim dovoljno, uljudna distanca.
Ne pratim više ni vesti. U jednom momentu uhvatila sam sebe da se svađam i to na sav glas, s televizorom. Dakle, pomislih tada, poražavajuće. Mislila sam da se to meni ne može dogoditi. A tek na ulici, progovorila sam i tu, onako u hodu. Kad sam primetila da me ljudi malo čudno gledaju sama sebi sam rekla, e nećeš više. KOncentracija ravna nuli.
Da zavirimo malo u svoje dvorište umesto što se bavimo svim i svačim, a pogotovo, tuđim. Tu toliko ima stvari koje bi trebalo raščistiti i pobacati, a sve nešto čuvamo. Fioka u glavi nam je puna i prepuna, uredno skladištimo sve od reda, ne znamo ni zbog čega, verovatno u stilu, da se nađe. Tako nam je i u glavi. I sve dok ne zaustavimo nepotreban protok misli i informacija nećemo se dotaći ni fioke, ormara, dvorišta i tako redom. Potpuno mi je jasno zašto nam je onda lakše da gledamo šta se dešava kod komšije i kako mu je krava, ako je uopšte ima.
A tek tračeraj tipa: ‘’Koo?’’, ‘’Štaaa?’’, ‘’Zar ona?’’, ‘’Ma, ne mogu da verujem’’ i naravno, svako tu dodaje reč, dve, a i svoje mišljenje, i to bez trunke razumevanja ili ne daj Bože, udubljivanja. Sve te prazne priče me baš nerviraju. A kod komšije, šta ima kod njega!? Nešto razmišljam da sve to batalim. Priznajem, ako to odbacim, ostaću uskraćena za gomilu ‘’važnih’’ informacija. Međutim, shvatila sam da su one toliko bezvredne, toksične i niskobudžetne da se osećam loše u njihovom društvu.
Uglavnom, rešila sam da napravim distancu; otklon, zaklon, skrovište, moj kutak, moj stan, moj život ili nazovite to, gledanje u svoje dvorište. I znate šta, nema nikakvih posledica. Za divno čudo, nisam ni prazna, a ne osećam se ni izolovano. Imam svoje sitne stvari koje me čine srećnom, a kad mi je potrebno društvo, u redu, imam i njih. Za prazne priče, a sve u stilu, važno je da se družimo, nekako više nemam strpljenja. Neću da me neko guši, ne mogu ja to više.
Posle ovog izbacivanja nepotrebnog, osećam se rasterećeno. Doduše, bilo mi je potrebno mnogo vremena da dođem do ove tačke, ali, vredelo je! Nakon dužeg vremena pozabavila sam se sobom, otklonila neke frustrirajuće epizode i napravila mesta za meni važne stvari, i gle čuda, bronhi, lakše se diše.
Nemojte misliti da je meni u životu sve potaman, pa sam naprasno rešila da pravim rezove. Imam ja svojih problem i ako mi je potrebno da pričam, znam s kim ću o tome. Znam i kako ću da izađem na kraj s njima kada prevagnu i postanu preteški. A znam i kako izgledaju salve smeha u dobrom društvu, kao što znam i šta je lepo druženje. I još nešto, u tom društvu odabranih ljudi, niko ne brine kako je komšijina krava.
Prema tome, da li komšija ima kravu ili ceo stočni fond na lageru i da li je dotična crkla ili veselo skakuće po dvorištu, to me stvarno više ne interesuje.