Antikvarnica, džepni sat, bakina stara škrinja, tavan; svet prošlosti i brižni čuvari tajni. Mesto na kojem se savršeno preklapaju, donose, a ponekad i sa dubokim uzdahom nostalgije, ostavljaju mnoge tajne. Neke su ispričane toliko davno da se akteri više ni ne sećaju, kada i zašto, samo znaju da je predmet koji su doneli pomalo misteriozan. Neke nikada nisu ispričane, a možda su htele da budu ispričane. Jednu takvu sam pre par dana čula.
Oduvek sam volela da se šmucam po antikvarnicama, nije se desilo da prođem pored neke, a da ne svratim. Još ako bih naletela na pričljivog antikvara, a verujte, svi su pričljivi, samo je potrebno postaviti im pravo pitanje. Mnogi od njih znaju mnogo više, nego što mislimo. Nisu oni učili neke škole, niti su završavali fakultete, ne, oni su samo pažljivo slušali tuđe priče. Zatim bi uz malo čeprkanja po internetu, a danas je mnogo toga dostupno, vrlo lako mogli da povežu ono ispričano i ono neispričano.
Tako sam u potrazi za poklonom lutala gradom i razbijala glavu šta da kupim. Nema toga što nisam prevrnula u svojoj glavi i ništa mi se nije svidelo. Znate, kad slučajno nabasate na ono nešto i kažete, da, to je to, baš to sam tražila.
Pošto mi se našla na putu, uđoh u antikvarnicu, ne radi poklona, nego da pogledam imaju li šta novo i interesantno. Čovek, kasnije sam kroz priču saznala da je vlasnik, nije bio baš najbolje raspoložen. Ostavljao je utisak osobe koja se dosađuje ili kojoj drugi dosađuju u tom prastarom prostoru prepunom tajanstvenih predmeta. Pomalo nervozno mi se obratio, a meni to uopšte nije smetalo, došla sam da pogledam, rekoh. Čak mi je i odgovaralo što se povukao u svoje ćoše s knjigom u ruci, tako mi neće visiti nad glavom, što me inače užasno nervira.
Pogled mi je lutao okolo dok se nije zakačio na policu sa džepnim satovima. Na svima se video, iako su pažljivo svi bili izglancani, trag patine, prošlosti i nekih davnih dana. Tu sam zastala i podugo se zadržala, razmišljajući usput koje sve tajne i uspomene kriju ovi vremešni merači vremena. Toliko dugo sam se zadržala na tom mestu, jer su mi apsolutno svi satovi bili interesantni, da je gospodin iz ćoška, ostavio svoju knjigu i prišao mi radoznalo. Pokazala sam rukom na jedan sat, zamolivši ga da mi ispriča nešto o njemu.
To je sat, počeo je priču, sada više ne namćorast, već vrlo živahan, iz tridesetih godina prošlog veka. Donela mi ga je jedna devojka, a sat je bio od njene prababe. Tridesetih godina prošlog veka, Beograd je bio pun carskih ruskih oficira i vojnika. Bežali su od Staljina i od boljševika, a to je bilo sve izražajnije posle ubistva carske porodice Romanov, 1918. godine.
Priča koja se prenosila sa kolena na koleno zagolicala mi je maštu. Nekoliko oficira uselilo se u stan koji je bio jedan sprat iznad stana njene prababe Zorke u samom centru grada. Uglavnom su to bili dobrostojeći vojnici, monarhisti i plemići koji baš i nisu navikli da se sami brinu o sebi, svojim stvarima, odeći i obući. Kako je porodica iznad koje su stanovali bila slabih materijalnih mogućnosti, a pogotovo po završetku prvog Svetskog rata, došlo je do dogovora. Oficiri su ponudili, naravno uz materijalnu nadoknadu, prababi Zorki, tadašnjoj udovici sa dvoje dece, da se brine o njihovoj odeći i obući. Dogovor je oberučke prihvaćen na obostranu korist.
Sem koristi, razvilo su tu i jedno lepo prijateljstvo. Oficiri su vrlo često, osim što su uslugu plaćali, donosili i hranu koje je tih godina bilo nedovoljno, a i bila je skupa, naravno samo za obično stanovništvo. Tako se na trpezi kod gospođe Zorke znalo naći i ruskog kavijara, mesa, ribe i ko zna još čega. Zbog svega toga bili su pozivani na nedeljne ručkove. Nedostajala im je porodica koja je ostala tamo daleko u Rusiji, a u Beogradu su pronašli i to sprat ispod njih, jednu toplu zamenu.
Pred početak drugog Svetskog rata morali su da se vrate svojim domovima. Na rastanku, jedan od oficira izvadio je džepni sat koji mu je još jedino preostao pošto je sve ostalo rasprodao i poklonio ga je u znak prijateljstva i sećanja na zajedničke provedene dane.
Nisam mogla da verujem, u ruci sam držala sat koji je bio star sto godina. Sat koji je prešao hiljade kilometara. Ispričana tajna jednog džepnog sata i uspomena na dobre ljude, ostavili su na mene snažan utisak i morala sam da ga kupim. Čuvar tajni meni je ispričao jednu, da li je tačna ili ne, nije mi ni važno, lepa je. A i ako je izmišljena, čuvar se, bome, dobro potrudio da je osmisli i na tome sam mu zahvalna. I eto, to je još jedan razlog zbog kojeg kad god da naletim na antikvarnicu moram da uđem, jer ko zna na kakvu novu priču mogu da naletim.