Deca imaju toliko mnogo poverenja u odrasle. Veruju nam i upijaju svaku nasu reč, sve ono sto vide kod nas. Potpuno su predali svoj život nama odraslima, naše odluke, naše reči, naši postupci, za njih su od ogromnog značaja.
Stručnjaci kažu da već rođenjem u prvom zagrljaju roditelja počinjemo da se vežemo za nekoga, osećamo da nekom pripadamo i da taj neko pripada nama, takođe, postajemo svesni emocija koje razmenjujemo u tom odnosu. Dakle iz ove prirodne veze učimo se i navikavamo na najlepša osećanja koja kasnije ostvarujemo u porodici, sa rodbinom, prijateljima, partnerom, kolegama…
Poverenje odraslog prema odraslom je slično dečijem, samo što odrasli nisu tako naivni kao deca i teško se oslobađaju straha.
Naivni ljudi često bivaju prevareni, jer nikada ne sumnjaju, puni su poverenja, jer smatraju da su svi ljudi uvek dobri.
Suprotnost su paranoidni ljudi koji smatraju da su ljudi pokvareni, tako da su stalno sumnjičavi i na oprezu. Znači onaj ko sumnja neće biti prevaren i obrnuto.
Šta je uopšte prevara? Po nekoj kratkoj definiciji, to je neznanje i lakovernost.
Mada, i to je diskutabilno. Ne možemo svi o svemu da imamo neko znanje, evo npr. automehaničar, on meni može da složi koju god hoće priču, pojma nemam ni o čemu u vezi automobila, znači moram da imam poverenje u svog majstora.
Ili lakovernost, npr. kod lekara smo, i u strahu, naravno od bolesti, želimo da čujemo samo ono lepo, a strepimo od onog manje lepog. Verujemo slepo u sve rečeno, jer lekar zna, mi ne znamo. Da li smo tada lakoverni?
A šta je sa onim poverenjem, čovek u čoveka, prijatelj u prijatelja. Želimo da se poverimo nekome, želimo da pričamo o nekim nama važnim intimnim stvarima, a to ne možemo sa svakim. Iako bliskost možemo da ostvarimo i sa nekim koga prvi put vidimo u životu, bliskost je više od toga. Ona se postepeno gradi. Kroz upoznavanje, kroz razgovor o svemu i svačemu, u pronalaženje sličnih sklonosti, to je proces.
Sa nekim ostvarimo bliskost, a sa nekim možemo da se družimo svaki dan, ali da to ostane na nivou blage distance.
I to je možda najbezbolnije, u takvom odnosu ništa ne može da nas povredi, i nemamo razloga za sumnju od bilo kakve prevare ili izdaje. Samo, to je teško izvodivo. Ne možemo baš sve da svedemo na nivo običnog poznanstva, i sad mi tu nešto se družimo, ali do neke tačke.
Odabir pravimo sami, intuicija, naklonost, želja za zbližavanjem. Nekome baš želimo da ispričamo sve o sebi, osećamo se lepo u ostvarenoj bliskosti, toplini kojom ona zrači.
Ovde ne pričam o bliskosti među partnerima u ljubavi, braku, vezi, to je posebna priča, i kao takva zaslužuje mnogo više prostora.
Dakle poverenje i bliskost među ljudima. Mnogi su u zabludi ako misle da se do bliskosti dolazi na brzinu. Bliskost je vrsta stabilnog odnosa i potrebno je vreme. Ako ide na brzinu, ima velike šanse da brzo i propadne, i tada dolazi do razočaranja i osećaja prevarenosti.
Bliskost ostvarena brzopotezno je iluzija i u velikoj meri je površna. Ako ne želimo da budemo povređeni moramo biti strpljivi. Međusobno bliske osobe osluškuju jedni druge, biraju vreme i način saopštavanja neke informacije, ili davanja nekog saveta. Empatija koja je neophodna za zbližavanje i koja mora da bude među bliskim ljudima sveprisutna, ona nas tera da uvek moramo da budemo pažljivi, prilikom odabira reči, pogotovo se to odnosi na bliske nam ljude, jer radi se o emocijama, a tu smo najtanji, najranjiviji.
A lep je osećaj kada znamo da smo nekom potrebni i kada je to obostrano. U rukama prijatelja osećamo se bezbedno, skoro kao i deca u rukama svojih roditelja. I baš zbog toga je potrebno mnogo pažnje i brige, razumevanja i neosuđivanja, jer kad se oslanjamo na nekoga, tada nam je potrebna bezrezervna podrška.
