Nedostaje mi

Nedostaje mi buka, vetar, sunce, šetnja, kretanje. Možda mi najviše nedostaje sloboda. Sada u ovom nedostajanju čini mi se da sam se olako ponašala prema, sad tek znam, dragocenostima. To je isto kao i vazduh da nam neko zabrani da udišemo. Pitam se da li je bilo potrebno da mi sve to bude zabranjeno, pa da tek onda shvatim koliko mi nedostaje.

A koliko puta sam se nećkala, da li da idem napolje ili da ostanem u stanu, peglam, čitam ili gledam neki film. Bila sam lenja. Mrzelo me. Ma, kao sutra ću. A kad bi me pekla savest, umirivala bih sebe – pa šta, već sam bila do prodavnice, teglila k’o magarac i šta mi je sad potrebno još neko izlaženje. A danas sam pet puta izašla napolje u vremenu kad mi to nije zabranjeno. Pet puta! Te zaboravila sam da kupim još jedno mleko koje mi i nije potrebno, te do auta jer mi je kao ostalo nešto u gepeku. Đubre bacam, polupraznu kesu, a do pre par meseci, puškom me nisi mogao naterati da zbog takvih gluposti silazim s petog sprata. Da, to su mi bile gluposti.

Nedostaje mi bicikl. Jako volim vožnju, bilo kakvu. Auto obožavam da vozim, pa iako samo vozački ispit položila tek u pedesetoj godini, smatram se dobrim vozačem, a i drugi su mi to rekli, da ne ispadne sad da se pravim važna. Uživam u vožnji, možda je to razlog. Svojevrsna sloboda koju osećam, to je nešto posebno. E, isto tako je i sa biciklom. Sada mi nedostaje taj moj ljubičasti, bez ijedne (pošto sam ih sve pokidala) brzine, moj prijatelj dvotočkaš.

I još mi nedostaje besciljno lutanje po gradu i ushićenje kad otkrijem nešto novo, pored čega sam prošla na stotine puta. Ta sitna nesputana zadovoljstva, tek sada vidim koliko mi znače i koliko su mi, u stvari, potrebna. Nedostaje mi i klupa na kojoj volim da sedim, leti nešto duže, zimi možda samo na tren, ali ipak, znači. Koliko puta sam samo prošla pored nje u nekoj glupoj žurbi, kao nemam vremena, kao stalno nekud jurim. Kao, ma sutra ću. Eto, sada imam vremena, ali sada ne odlučujem ja o tome.

Koliko potcenjenih stvari mi sada nedostaje, a sama sam kriva, jer sam ih ja i niko drugi, gurnula u tu kategoriju. Ljuta sam na sebe. Sada, eto, imam kretanje na kašičicu. Nije to samo kretanje, to je sve! To je šuma, reka, grad, more, sve to sam ja i ništa nisam od toga, jer sam olako prihvatala. To je pozorište, bioskop, muzej, izložba, takoreći, cela lepeza dešavanja. I uvek ono, hoću li ili neću, ma hoću, sada sve hoću.

I dešava se po ko zna koji put da počneš nešto da ceniš tek onda kada ti je uskraćeno. Razumeš tek kada ode iz tvog života. Možda je to samo na tren, dan-dva, mesec ili dva, ali si bez. Čudni smo mi ljudi, jako čudni. Znam da mi nedostaje sada, ali kako ću se ponašati kada mi sve bude ponovo dostupno? Hoću li po starom?

Evo, svečano obećavam, sama sebi sam se zarekla, sve ono što mi sada nedostaje u budućnosti ću drugačije. Najnormalnije i najobičnije stvari sasvim ću i bezrezervno da zagrlim kao nešto najdragocenije na svetu. Da li nam je ovo upozorenje ili nam je data druga šansa, procenite sami, ali sasvim sigurno, nešto je značilo. Nedostaje mi mnogo, baš sve.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.