Ako je balon vezan za vreću peska i ako ga ne odvežemo on će zauvek ostati zarobljen. Teret ili olakšanje. Biramo sami. Nekad previše tereta vežemo za sebe, baš kao i ta vreća s peskom. Taj teret nas ne pušta i ne dozvoljava da se pokrenemo i uzletimo. Prilepi se, prikuje nas i čvrsto drži uz sebe. Toliko čvrsto stegne da počinje polako da nas guši, a to nije dobro stanje.
Šta je važnije vreća peska ili balon? Balon kao rasterećenje, a vreća kao nasleđeno razmišljanje, namenuto ponašanje ili možda ostvarenje tuđih, svakako, ne naših, snova.
Skloni smo tom gomilanju tereta. Jednom mi je neko rekao: “Ehh, da mi je tvoj mozak samo na jedan dan, pa da se malo odmorim”, naravno, bilo je propraćeno salvom smeha. Međutim, nije uvek smešno. Možda samo malo drugačije reagujem i poguram neke stvari malo dalje. Ponekad to radim uspešno, a ponekad i ne baš. Bolje mi je kad ružne stvari malo gurnem u stranu ili ih ignorišem, barem na kratko. Dobijem tada prostor, u stvari, da uhvatam zalet i lavovski se uhvatim u koštac sa njima.
Uhvatim sebe počesto, a pogotovo kad me nešto povredi i zaboli, kako vodim unutrašnje razgovore. Ma, ni ne primećujem, nego sam samo odjednom u žučnoj raspravi sa sobom. Počesto razgovaram i sa nekim imaginarnim likom, u vezi tamo nekog ili tamo neke. I to traje, bome traje, a onda presečem, kao – e, nećeš… A, opet to radim.
Sve su to unutrašnji razgovori koji često ne vode nikuda i veoma su iscrpljujući. Samo se sve vrti u krug. Riba, ribi, grize rep. Ipak, potrebni su nam, odnosno, ako svi to – s vremena, na vreme – radimo, a mislim da radimo. Dobro onda, ponekad ta riba koja se vrti u krug i ščepa taj rep, misao ili radnju koja ipak negde vodi.
Balon, to je taj balon, koji samo raste, naduvava se uz našu veliku i svesrdnu pomoć, sve dok ne pukne. Ne može ni on jadan da podnese toliko pumpanja. A što je najsmešnije, taj balon, koji je bez mozga, čak je i on naučio da pudvuče crtu. Sve ima svoje granice – sve dok ne pukne, eee, onda ne valja.
Postoje prioriteti, stvari od životnog značaja, važne stvari koje moramo da rešavamo. Dok ne pronađemo rešenje, muče nas. Možda su nam ponekad vezane ruke, pa eto, to vučemo kao teret baš kao taj balon sa vrećom peska. Vremenom, ako ga ne odvežemo, teret prerasta u teskobu, teskoba u muku, muka u nerešivost i začarani krug je započeo svoju centrifugu.
Balonu je potrebno da leti, da nađe svoj put, vetrić ili lagano strujanje vazduha koje će malo da ga pogura u dobrom pravcu. On mora da leprša, da se izvija, zavija, tetura, ljulja i traži nove pravce.
Moje životno iskustvo govori, da uz dovoljno strpljenja, te nerešive stvari vremenom prelaze u polje dobrih vetrova sa dobrim strujama. Nekim čudom, nekako, stvari se poslože, razvrstaju i često nam je dovoljno samo da uočimo i da pronađemo početak kanapa koji vezuje balon i vreću peska. Često u samo jednoj, sitnoj stvari pronalazimo rešenje. Odgovor dođe nenadano, kad smo sami ili u društvu, a možda i kad smo za trenutak oterali turobne misli.
Ono što hoću da kažem je da će se rešenje naših tegoba kad-tad pojaviti, možda ne onom željenom brzinom za kojom žudimo, ali će doći. Životi, to je život ide svojim tokom i uvek sve dobro posloži kad se najmanje nadamo.
Teret, balon, pesak, uvek će ih biti i na nama je da odredimo gde ćemo da podvučemo crtu i kažemo sami sebi – ok, dosta. Oko ovoga ne mogu ništa da uradim, pustiću, otpustiću, odvezaću, pa kako bude. Uradiću sve što je u mojoj moći, ali da držim u sebi i da se mučim, ne, dosta je. Neka malo i vreme nešto uradi.
Ponekad pišem puna optimizma, a ponekad ima malo manje. Često pišem i gluposti, ali sve to sam sebi na neki način oprostila. Ipak smo mi, samo mali obični ljudi sa svojim previranjima i posebni sa svim svojim manama i vrlinama, svojim teretom, peskom i balonom.
Hoće li se odvezati u pravo vreme taj kanap, hoće li balon lagano odjezditi na svoj put i pritom odneti neke nepotrebne terete, a privući rešenja hmmm, ne znam. Međutim, svakako ću probati i jedva čekam da vidim kako će i da li će, taj oslobođeni balon leteti u dobrom pravcu.