Ako je balon vezan za vreću peska i ako ga ne odvežemo on će zauvek ostati zarobljen. Teret ili olakšanje. Biramo sami. Nekad previše tereta vežemo za sebe, baš kao i ta vreća s peskom. Taj teret ne dopušta nam da se pokrenemo i uzletimo. Prilepi se, prikuje nas i čvrsto drži uz sebe, toliko čvrsto da počinje polako da nas guši. To nije dobro stanje.
Šta je važnije vreća peska ili balon? Balon kao rasterećenje, a vreća kao nasleđeno razmišljanje, namenuto ponašanje ili možda ostvarenje tuđih, a ne naših, snova.
Skloni smo tom gomilanju tereta. Jednom mi je neko rekao: ”Ehh, da mi je tvoj mozak samo na jedan dan, pa da se malo odmorim”, sve to je naravno bilo propraćeno salvom smeha, ali nije uvek tako. Možda samo malo drugačije reagujem i poguram neke stvari malo dalje, ponekad uspešno, a ponekad i ne baš. Bolje mi je kad ih malo gurnem u stranu ili ih ignorišem, tada u stvari hvatam zalet da se lavovski uhvatim u koštac sa njima.
Uhvatim sebe počesto, a pogotovo kad me nešto povredi i zaboli, kako vodim unutrašnje razgovore. Ma, ni ne primećujem, nego sam samo odjednom u žučnoj raspravi sa sobom ili sa nekim tamo imaginarnim likom i u vezi tamo nekog ili tamo neke. I to traje, bome traje, a onda presečem, kao – e, nećeš… A, opet to radim.
Sve su to unutrašnji razgovori koji često ne vode nikuda. Samo se sve vrti u krug. Riba, ribi, grize rep. Ipak, potrebni su nam, odnosno, ako svi to – s vremena, na vreme – radimo, a mislim da radimo, pa neka, ponekad ta riba koja se vrti u krug i ščepa taj rep, repinu, misao ili radnju koja ipak negde vodi.
Balon, to je taj balon, koji samo raste, naduvava se uz našu veliku i svesrdnu pomoć, sve dok ne pukne. Ne može ni on jadan da podnese toliko uduvavanja. A što je najsmešnije, taj balon koji je bez mozga, pa čak je i on naučio da pudvuče crtu, ima svoje granice – sve dok ne pukne, eee, onda ne valja.
Postoje prioriteti, stvari od životnog značaja, važne stvari koje moramo da rešavamo. Dok ne pronađemo rešenje, muče nas. Možda su nam ponekad vezane ruke, pa eto, to vučemo kao teret baš taj balon sa sve vrećom peska. Vremenom, ako ga ne odvežemo, teret prerasta u teskobu, teskoba u muku, muka u nerešivost i eto ga, začarani krug je započeo svoju centrifugu.
Balonu je potrebno da leti, da nađe svoj put, vetrić ili lagano strujanje vazduha koje će malo da ga pogura u dobrom pravcu – da leprša, da se izvija, zavija, tetura, ljulja i da traži nove pravce.
Moje životno iskustvo govori, da uz dovoljno strpljenja, te nerešive stvari vremenom prelaze u polje dobrih vetrova sa dobrim strujama. Nekim čudom, nekako, stvari se poslože, razvrstaju i često nam je dovoljno samo da uočimo i da pronađemo početak kanapa koji vezuje balon i vreću peska. Često u samo jednoj, sitnoj stvari pronalazimo rešenje. Odgovor dođe nenadano, kad smo sami ili u društvu, a možda i kad smo za trenutak sklonili misli.
Ono što hoću da kažem je da će se rešenje naših tegoba kad-tad pojaviti, možda ne onom željenom brzinom za kojom žudimo, ali će doći, to je život, i on uvek ide svojim tokom.
Tereti, baloni, pesak, toga će uvek da bude i na nama je da odredimo gde ćemo da podvučemo crtu, i da kažemo sami sebi – ok, oko ovoga ne mogu ništa da uradim, pustiću, otpustiću, odvezaću, pa kako bude. Uradiću sve što je u mojoj moći, ali da držim u sebi i da se mučim, ne, dosta je. Neka malo i vreme nešto radi.
Ponekad pišem puna optimizma, ponekad ima malo manje optimizma, ponekad pišem gluposti, ali sve to sam sebi na neki način oprostila, jer smo svi ipak samo mali obični ljudi sa svojim previranjima i tako posebni sa svim svojim manama i vrlinama, sa svojim teretom, peskom i balonom.
Hoće li se odvezati u pravo vreme taj kanap, hoće li balon lagano odjezditi na svoj put i pritom odneti neke nepotrebne terete, a privući rešenja hmmm, ne znam, ali svakako ću da probam i jedva čekam da vidim kako će taj oslobođeni balon da leti.