Krhko

Ponekad se čini da je nešto čvrsto, najčvršće na svetu, a onda ispadne da je u stvari krhko. Konkretno, međuljudski, prijateljski odnosi su nešto što uzimamo zdravo za gotovo. Mislimo to imamo, i to je tako zacrtano za sva vremena. A nije tako.
Nismo ni svesni koliko je sve krhko. Već sam pisala o raznim odnosima, pa i prijateljskim, i mislim da nije dovoljno. Nepravedno su zapostavljeni od nas samih, nismo ni svesni koliko neke stvari i neke odnose moramo da čuvamo. Skoro da u sekundi može da se sruši ono što se godinama i decenijama gradi.
Dovoljna je pogrešna reč u pogrešno vreme da se sve sruši kao kula od karata. Ostajemo tada zapanjeni, kako, otkud to, a bili smo tako dobri, odjednom pitanja milion. Kažemo tada, otuđili smo se, ne znam kako je došlo do toga i tako dalje.
Ima tu puno razloga za razmišljanje, jer nije svejedno izgubiti nekoga s kim si do juče delila svaku sitnicu, važnu i nevažnu.
A sve je važno, i zašto te je neko iznervirao, i šta kuvaš za ručak, i da li su ti deca opet, po ko zna koji put došla kasno kući, i da li su položili ovaj ili onaj ispit. Takođe, važno je i kad se zajedno smeješ raznim glupostima, onako od srca. Važno je i kad do zore ostaneš da pričaš ili se dopisuješ porukama, a pritom ti se toliko spava da te oči peku, ali ne, ne želiš da prekineš, zato što je važno.
Važno je i kad zajedno landaraš po gradu, izmišljajući nepostojeće poslove koje kao treba da obaviš, a sve da bi opet zajedno osetili onu bliskost i toplinu koja te greje i veže.
Važno je i kad nakon obavljenog nepostojećeg posla sedneš u prvi kafić koji ti se nađe na putu i opušteno uploviš u još jedan prisan razgovor. A tema, ma nije ni važno, već je prepričana iz svih mogućih uglova i još uvek je interesantna.
Važno je jer znaš da je prijateljstvo takve vrste neraskidivo.
S kim drugim ću da opletem po suprugu koji me je tako iznervirao da se sva pušim, ako ne sa osobom koja poznaje, i moj brak, i mene u dušu. Sa mojom prijateljicom, naravno, njoj ne smeta što po stoti put sluša moj bes ili moje kukanje, ona zna da mi je to baš potrebno u tom trenutku, ona shvata da moram da se istresem.
Kad je došlo do bolesti pa i onog najgoreg naravno da smo zajedno prošle kroz to trnje, kroz taj pakao. Bezbroj suza je tada proliveno, bezbroj reči izgovoreno, u tišini se sedelo satima, jer samo jedna uz drugu, mogle smo da prođemo kroz zlo koje je naišlo.
Mislile smo da smo neuništive, a koliko smo samo grešile i koliko tada nismo znale da je sve krhko. Čak i to naše prijateljstvo koje je prošlo kroz bure i oluje, kroz lepa ćaskanja, kroz rođenja naše dece, kroz sreću i tugu. U svim važnim trenucima, uvek zajedno. Bilo je uvek puno ljudi oko nas, prijatelji razni, veliko društvo, ali kad se svi oni raziđu, najslađe ostaje za kraj, naš razgovor, da se oplete još ono što nije.
I pored naših supružnika, i pored naše dece, uvek smo pronalazile vreme za nas, za naše slatke razgovore. Mnogi naši prijatelji govorili su, vas dve kao da ste u braku, hah, smejale smo se tome, a mislim da su na neki nečin i zavideli takvoj našoj bliskosti.
Imale smo i svojih burnih rasprava i svađa, ćutanja po nekoliko dana, ali na kraju sve se nekako prevazilazilo, i po ko zna koji put uplovljavalo bi se u još jednu ispričano-neispričanu priču..
A onda, polako nešto se ušunjalo, nakon jedne kraće rasprave, zaćutalo se tvrdoglavo, povređeno. Ćuti se još uvek, već dugo, previše dugo. A mislile smo da smo neuništive, a nismo znale kako je sve krhko, i koliko moramo da se uzajamno čuvamo. U nekom trenutku shvatimo da su neki ljudi zamenjivi, a da neki nisu, i baš ti, koji nisu zamenjivi, oni ostaju zauvek u nama.
Kako reče jedan naš drugar:”Samo dijamanti su večni”.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.