Mravi – mali, skatki, vredni. Savršeno, a tako jednostavno.
Mravi žive u velikim kolonijama ili grupama. Hijerarhija mrava u svakoj koloniji je sledeća: kraljica, radnici, vojnici.
Kraljica mrava je najzaštićenija, ona polaže jajašca i nikad ne izlazi iz mravinjaka. Za jajašca se brinu mravi ”radnici”, njihov zadatak je da traže hranu, čiste mravinjak i da rade ostale mnogobrojne poslove u vezi mravinjaka. ”Vojnici” mravi štite stanište od nepoželjnih posetilaca.
U mravljem svetu ne postoji borba za vlast i moć. Ne postoje političke partije, korupcija, mafijaši. Pošto znaju ko im je kraljica i koliko im ona znači za produžetak vrste sve čine kako bi je zaštitili.
Osnovno im je da dobro sagrade svoje stanište, a da bi to kvalitetno uradili, uzajamno se pomažu i marljivo ga grade. Ne interesuju ih drugi mravinjaci i nikada ne odlaze kod mrava iz druge kolonije, dovoljno su odgovorni i znaju, da im je njihov mravinjak najveća briga.
Takva posvećenost i sloga, uz poštovanje hijerarhije, u nama ljudima, može samo da izazove zavist. Iako, priznajem, nije lepo zavideti, međutim, ako bismo zavist pretvorili u učenje od drugih, u put kojim se dolazi do zajedničkog cilja, to bi bila prava stvar.
Nameće mi se, ipak, razmišljanje koliko su mravi primitivna vrsta, a koliko su, u stvari, po svemu iznad nas ”civilizovanih i tehnološki naprednih” ljudi.
A sve je vrlo jednostavno. Iz organizovanog uređenja i marljivog rada stvaraju se uslovi za skladan i pristojan život. Čim nastane haos i poremeti se hijerarhija i kad umesto svog posla svako radi tuđi, od skladnog i uređenog života više ne ostaje ništa.
Da prevedem sve ovo na ljudski jezik, dobra organizacija, napor i briga da se urade najvažnije stvari koje su već jasno definisane za jednu zajednicu, porodicu i društvo trebalo bi da je na prvom mestu. Sve što se radi, radi se za dobrobit celog društva. Ako jedna zajednica dobro funkcioniše, onda će i svaka jedinka u njoj da bude zadovoljna. Što jednostavnije, da ne kažem, primitivnije, to bolje.
Očigledno da naša ljudska rasa ne shvata kolika je snaga i moć u tom zajedništvu. Kada se zajedno ide ka nekom cilju, to je onda nezaustavljivo. Uzajamno pomaganje i poštovanje već definisanih pravila ponašanja je ono, što je te male mrave održalo na ovoj planeti sto miliona godina, a ključ njihovog uspeha i opstanka je zajedništvo.
Mravlji način života je drevan i vrlo uspešan. Kad je reč o ljudskoj vrsti, na ovoj planeti smo milion godina i svakim danom sve više urušavamo sebe kao vrstu i planetu, jednu, jedinu koju imamo za život. Da zaključimo i ponovimo na kraju, u mravljem svetu je zajedništvo i uzajamno pomaganje najveća snaga i uspeh.
Zašto to ne može da bude tako i kod ljudi?