Možda malo kasnim, a možda je baš pravo vreme. Obraćam se tebi dvadesetogodišnjakinji, pišem ti ovo pismo dok se još sećam i nisam potpuno prolupala. Ovo pismo neka našu generaciju čuva zauvek, a mlađi od nas možda nešto nauče.
Dragoceno životno iskustvo, gledajući sad, ovim očima, bilo je baš odrastanje i mladost u sredini koja je bila, nacionalno, statusno i materijalno izmešana i neopterećena. Kao posledicu takvog odrastanja, danas imaš ljude i prijatelje na sve četiri strane sveta. Imaš osećaj pripadnosti toj generaciji koja se godinama nije pitala da li će da govori srpski ili hrvatski, nego samo da li ti ta osoba odgovara ili ne.
Drugo, na vreme si naučila, otvorenost i toleranciju za druge kulture, zemlje, narode, jezike…ta otvorenost te je načinila otpornom na pritiske provincijalne ksenofobije i nacionalizma pod maskom patriotizma.
Otvaranjem prema drugom, drugačijem, istovremeno očuvanjem tradicionalnih vrednosti, učinilo te je bogatom.
Ovo će teško razumeti onaj koji je odrastao samo sa jednim pismom. Takvo je tad bilo vreme, danas ga satanizuju. Smatram te kulturološki bogatom, jer kad uzmeš novine ili knjigu ni ne primećuješ tu dvopismenost, jer smatraš to bogatstvom, a ne prokletstvom.
Danas su druga vremena, ali ti u njima nemoj da učestvuješ. Zašto? To je zatupljivanje i zaglupljivanje.
Treće, takva tvoja iskustva i stečena znanja, sačuvala su te od jedne opake bolesti: mržnje.
Ti ne znaš šta će sve da se dešava sa tvojom lepom, bogatom i u svetu cenjenom domovinom, koja će biti rasturena, usitnjena, i uveliko opustošena uz oslonac na raspaljivanje i širenje mržnje prema drugim ljudima i narodima, navodno, zarad sopstvenog identiteta, kvazipatriotizma – nacionalnog, kulturnog ili kakvog god hoćeš.
Na kraju, razumećeš, da je upravo neznanje izvor podozrenja, straha i konačno mržnje. A ti ćeš, nadam se, zahvaljujući onom što zabeležih, uspeti na vreme tome da se izmakneš, i na tome ti unapred čestitam. Ajd’ zdravo!
