grad

Grad

Ne mogu da razumem ljude koji žive u nekom gradu dvadeset, trideset, četrdeset godina i kažu da ne vole taj grad.
Kažu, za posao i život, dobar je, ali ovde nisu dobri ljudi, zavidni su, sebični, zli!?!?
U redu, ima i toga, i to je normalno.
Samo, svaki put kada tako nešto čujem, rastužim se.
Veliki grad nosi sa sobom taj epitet, i mnogi se pogube u njemu i žive u svojim malim svetovima. Velike su distance da dođemo jedni do drugih, tu je i posao, razne obaveze, i tako dolazi do otuđenja.
Međutim, nebrojeno puta sam od nepoznatih ljudi na ulici, u trgovini, u prevozu osetila toplinu, nesvojstvenu za veliki grad, a ipak sam je osetila.
Pre neki dan, na pijaci sam, približavam se nekim stepenicama, nisu velike, svega pet-šest stepenika. Žurno me obiđe jedan dečak (dvanaest, trinaest godina), na vrhu tog stepeništa stoji bakica, u jednoj ruci štap, u drugoj natovarena pijačna torba. Dečak se već popeo i produžio dalje. Bakica gleda u mene, ja sam već zakoračila na prvi stepenik, i kaže: ’’Molim Vas, samo da mi pomognete da siđem dole, malo sam nesigurna i bojim se’’, naravno, pođem ka njoj, taman da joj pružim ruku, kad dotrčava, vraća se onaj dečak koji je već otperjao napred. ’’Evo, ja ću da Vam pomognem’’, kaže. U trenutku je bakica počela da plače i poljubivši ga u obraz, reče: ’’O, sunce moje, kako si ti pažljiv.’’
Samo sam stajala i gledala taj mali dirljivi trenutak, koji se pretvorio u veliki, obuzela me toplina, a zacaklile i meni oči.
Ovakvih ’’malih’’ stvari sam se nagledala puno u ovom velikom gradu.
Mislim da svako od nas vidi samo ono što želi da vidi.
Što se mene lično tiče, grad u kojem živim, je grad moje najveće sreće i moje najveće tuge, i ja ga zaista mnogo volim.
Moj zaključak na kraju je, samo ako se potrudimo da zavolimo nešto, i to nešto će zavoleti nas, a pravo pitanje je, u stvari, da li mi želimo da zavolimo to nešto, u ovom slučaju, grad.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.