Onaj ko u svom životu uspe da spoji posao i zadovoljstvo, može se reći da je srećan čovek. Danas je to postalo skoro luksuz. Govoreći iz ugla nezaposlene osobe, to je tek nestvarno.
Ako se pritom osvrnem na uslove pod kojima se dobija posao i neophodnost posla radi preživljavanja, življenja, onda mi se čini sve kao bezizlazna situacija. A od nečega mora da se živi, od vazduha, svakako, ne.
U nekim svojim izborima, što privatnim, što poslovnim, pravimo greške. Nekih grešaka, ne želimo ni da se setimo, a iz nekih uspemo da izvučemo pouku.
Međutim, ima stvari koje se dese spontano, neplanirano, možda čak u određenom trenutku i pomalo rizično sve deluje, ali na kraju ispadne da je to najbolje što je moglo da nam se desi.
Nedavno sam gledala reportažu o mladom bračnom paru sa dvoje male dece. Rođeni i odrasli u velikom gradu,
pozavršavali u njemu škole i fakultete. Roditelji i prijatelji im se i danas tu nalaze.
Nisu bili zadovoljni kvalitetom svog života, način na koji im je nametnut taj kliše, počeli su da se uzajamno gube u toj gradskoj vrevi, u kojoj su, ponavljam, rođeni i odrasli.
Hrabro su odlučili da iskorače iz tog klišea, i da naprave, da ga tako nazovemo, eksperiment.
Sa svojom decom, nešto malo ušteđevine (nešto su dobili i od roditelja), rešili su da odu na planinu. Imali su tamo, nasleđenu manju staru kuću i parče zemlje sa voćnjakom.
U početku im je bilo teško, nisu imali pojma ni o čemu, tipična gradska deca koja nikad nisu imala dodira sa gajenjem povrća, voća. Malo, pomalo i uz pomoć meštana i komšija, koji su im svojim savetima pomogli, naučili su dosta toga. Između ostalog počeli su da se bave i pčelarstvom.
Prva godina im je bila teška i neizvesna, već sledeća je bila bolja. Imali su svoje prihode. Voće i povrće koje su uzgajali, kao i med koji su pravili, prodavali su na obližnjoj lokalnoj pijaci. Nisu oni zarađivali neke velike pare, kako kažu, dovoljno im je za njihove potrebe. Troškovi života u toj sredini nisu veliki, i mogli su uz racionalno trošenje sasvim pristojno da žive.
Ono što je najvažnije u celoj ovoj priči, oni su zadovoljni i srećni. Da im vidite samo ozarena lica dok pričaju o svom malom uspehu. Ponovo su pronašli sebe, po ceo dan su zajedno i imaju mnogo više vremena za svoju decu. Kažu, deca im nesputano odrastaju i uživaju u predivnoj prirodi. Oni sami uživaju u svom radu, i još više u plodovima svog rada, koji su opipljivi, tu su, niču im pred očima.
Nema one gradske jurnjave, posao, vrtić, nabavke razne, vozi decu kod jedne babe i dede, zatim kod onih drugih, pronađi vreme za druženje sa prijateljima, itd.
Kako dalje, to će tek videti. Deca odrastaju, u obližnjoj varošici je osnovna škola, kad dođe vreme tu će ih upisati, a za dalje, polako, ima vremena.
Što je najlepše od svega, svi oni koji su ih sputavali, i čudom se čudili njihovoj odluci da napuste grad, sada im stalno dolaze. Svaki vikend nekog iz grada imaju u gostima. Počevši od baba i deda, pa do prijatelja, svi jedva čekaju vikend ili neki praznik kad imaju slobodne dane.
Ovo dvoje mladih, hrabrih ljudi napravili su mali raj, napravili su svoj izbor i imaju svoj posao. Nije im uvek lako, ali, kako kažu, vredi i tek sada vide da su napravili dobar odabir.
To je onaj iskorak iz tzv. zone sigurnosti. To je rizik, želja i potreba da se izađe iz klišea. Ovi mladi ljudi su odlučili da na ovaj način urade nešto za sebe, iako svesni rizika nisu odustali, i ja im na tome čestitam.
