Neki izazovi nas promene, a neki samo prođu, onako ovlaš nas dodirnuvši. Odrastanje, rast, razvoj, sazrevanje, promene. Život pred nas stavlja izazove, bilo da su velike ili male, svakako, one utiču na nas.
Ima ljudi u mom životu koje nisam videla, niti se čula sa njima po dve-tri decenije. Gotovo od srednjoškolskog uzrasta. Sa nekima sam bila bliska, sa nekima onako osrednje, a neki su mi bili na nivou poznanika, ono kao, znamo se.
Sredina u kojoj sam odrastala relativno je bila mala, pa ‘oćeš, nećeš skoro iste ljude viđaš svaki dan. Bilo je to veliko društvo sa svojim grupama i podgrupama. Pulsiralo je stalno, neki su dolazili, neki su odlazili. Starosna dob ljudi u mom okruženju bila je, plus-minus par godina i bili su to lepi dani. Naravno, kao i svaka mladost.
Kako se srednja škola završavala, neki su odlazili dalje na školovanje, drugi su se pozapošljavali u našem rodnom gradu, treći su jednostavno, otišli. Odlazilo se na više strana, u razne gradove, stvorila su se nova poznanstva, novi prijatelji. Mi, koji smo odlazili, uživali smo u novostečenoj slobodi od roditeljskog jarma. Bili smo neverovatno uzbuđenja dolaskom u veliki grad. Ipak, jedva smo čekali vikend ili praznike, da se opet vratimo i da vidimo staro društvo. Staro društvo ima svoju magiju, to je neviđena čarolija.
Međutim, promene na svima nama bile su vidne već tada. Rekla bih da je to sasvim normalna stvar. Nova iskustva, novi ljudi, nova sredina, ali opet, vraćanje korenima je nešto drugo i ima svoje posebno mesto.
Onda nas je zadesilo zlo, veliko zlo. Desilo se ono za šta smo mislili da nikada neće. Politika nas je razdvojila.
Mnogi koji nisu želeli da idu iz našeg rodnog grada, morali su. Mnogi su i ostali. Mi koji smo poduže bili na svojim već poznatim lokacijama, nismo tada ni želeli da se vraćamo. Prošle su godine, decenije.
Od velikog društva ostale su se grupice, stvorene već prema mestu boravka. Razbacani na sve strane sveta, pogubili smo kontakte. Takođe, mnoga devojačka prezimena su udajom promenjena, pa ni ne znaš kako i gde da tražiš.
Sporadično propitivanje davalo je nekog rezultata, ali sve su to bile neke poluinformacije tipa, “Znaš tamo i tamo, ali nemam broj telefona, ni adresu.” Međutim, pojavom fejsbuka otvorila su se mnoga vrata. Poplava informacija, pronalaženje starog društva, oduševljenje, povezivanje. Kakve su to bile fantastične emocije. Nakon više decenija razdvojenosti usledilo je oživljavanje prošlosti i sećanje na divne, bezbrižne dane.
Kao da smo svi za trenutak zastali u toj pukotini vremena i vratili se u mislima, tamo gde smo stali.
Želeli smo da smo isti kao nekad, ali nismo bili. Promene u nama i velika vremenska distanca uradile su svoje. Odrasli smo. Kako ja sad u pedesetosmoj mogu biti ista kao u osamnaestoj, nema šanse. Neka karakterna osobina od ranije kod svakoga se tu negde provlači. Ipak, sada je upakovana u puno slojeva, a ti slojevi su bili ono, što nam je život doneo. Ono čime nas je svakom novom godinom i svakim novim uskustvom, život obojio. I onaj ko kaže da se ništa nije promenio, to jednostavno nije tačno. I sazrevanje je promena, i zrelost je promena, i starenje je promena.
Te decenije, to je nečiji ceo jedan život. Onda polako, doprlo je do mozga saznanje, da je to staro društvo, postalo moje novo društvo, koje tek treba da upoznam. A sve je tako čudno i znamo se, i ne znamo se. Možda bolje rečeno, mislimo da se znamo. Divno je što smo se pronašli, to je ceo jedan gradić novih-starih ljudi. Život nam je namestio promene, život nas je razbacao na sve četiri strane sveta, takođe, isti taj život nas je ponovo sastavio.
Dobili smo drugu šansu. Šansu da se ponovo upoznamo. A malo je onih koji dobiju drugu šansu i trebalo bi je iskoristiti na najbolji način, što i činimo i čini mi se da smo na dobrom putu.