Reči su istovremeno bile njeni gospodari i sluge. Postala je zavisnik. Nije znala da li je taj osećaj bio neki talenat, izazov ili nešto treće, ali je nekako znala da mora da mu se prepusti.
Potreba da se napiše ono što oseća postala je prevelika. Postojao je taj prostor negde između osećaja i neizgovorenih reči. Taj prostor se valjao negde duboko i sve u talasima bi dolazio. A, talasi, oni bi dolazili silinom i istom snagom bi se povlačili pre nego što bi uspela da ih uhvati. Vremenom, to je postajala njena misija. Uhvatiti trenutak, misao, talas i ne dopustiti da pobegne. I tako, misao pretvorena u reči počela bi stidljivo da izranja.
Pomalo je sama sebi bila smešna ili možda pretenciozna, ko bi znao. U naletu uzburkanih misli, munjevito bi hvatala blokče koje je sad već postalo redovno u njenoj uvek pretrpanoj torbi. Blokče i olovka, obična olovka, tehnička, grafitna, postali su prvi, neophodni alat. Jedino je bilo važno, uhvatiti misli, onako nabacane, nesređene, brljave i mutne, onako kako bi se pojavljivale.
Smešna zbog toga što je to gledala u nekim usputno gledanim filmovima, uvek govoreći – ma baš! Sad se to njoj dešavalo. Usplahirena od uzbuđenja, zaustavljala bi auto na prvom parkingu. U prodavnici bi ostavljala zapanjenu kasirku sa napola iskucanim računom. Sedala bi na prvu klupicu na koju bi naišla, čak i ako je bila zauzeta. Gomilu smešnih situacija bi usput doživela, samo neverovatno, iako začuđeni, ljudi bi jednostavno prihvatili. Naravno, posle bi se uvek vraćala i izvinjavala svima redom. Kasirki, liku na benzinskoj pumpi, zaljubljenom paru na klupici.
Osetiti taj nalet, taj adrenalin koji ispunjava sva čula bilo je nešto potpuno božanstveno. Ako ne bi to tada uhvatila i nabacala žvrljotine koje su bile tek tračak cele misli, pobeglo bi. A, od te jedne, jedva uobličene misli sve bi počinjalo. Ona je bila najvažnija, ta početna misao. Reči su te koje bi preuzele i završavale glavni posao.
Ponekad bi to bila jedna reč, ili negde slučajno pročitana rečenica i voala, mašinerija u njoj bila bi pokrenuta. Nekad bi tupo sedela nad praznim papirom ili ekranom, čeprkajući nestrpljivo po tastaturi. Kao, sad mora nešto da napiše. Oko sebe bi pažljivo i uvek po istom rasporedu poslagala pikslu, šolju kafe, kutiju s cigarama, slušalice. Baš tada u toj brižljivo postavljenoj scenografiji, nije išlo, jer ne ide to tako. Tada bi je hvatale sumnje. Da li je možda sve samo umislila? Nije znala da li je taj prostor od misli do reči bio zaista njen.
To su bile sumnje koje su je proganjale, ali vrlo brzo bi shvatila i raspršila ih sve. Nekako je znala da je taj prostor bio njen gospodar, a reči, obavezne alatke. Njeno je bilo da sve to sklopi. Iako je taj deo priče bio iscrpljujuć’, istovremeno je bio i veličanstven. Samo je ona znala koliko mu se raduje, jer bi u tim satima svesno postajala robinja misli, reči i osećaja.
Transformacija je bila fantastična, od plašljive srne do lavice. Reči bi se nezaustavljivo uplitale jedna u drugu. Pomalo kočeći, a onda dodajući gas, osećaji i misli postajali su stvarnost na papiru. Što je najvažnije, dobro su izgledali tako sklopljeni. Napisati, izbaciti i samo staviti pravu reč na pravo mesto bio je izazov, nadahnuće, zakon.
Zadovoljstvo koje bi posle osećala bilo je neopisivo. Sumnje bi se izgubile. Strah bi nestao. Znala je. Dobro je i nije uzalud. Da li je postoji nekakav gospodar misli i osećaja, nije to znala. Ono što je znala je da su reči i misli postali njeni gospodari, a ona, svesno, njihov rob.