Molitva

Molitva za tebe, mene, njega, nju!

Molim iako nemam veru i u svojim mislima govorim: “Molim te sačuvaj mi potok, reku, more, njivu, drvo i cvet. Sačuvaj mi travu, planinu i kristalno čisto nebo. Dopusti ribi da pliva, konju slobodno da juri dok mu griva poput najsjajnije perjanice nemirno pleše. Neka ptica leti, neka pas potrči. Šuma, ta pluća naše planete, neka diše, a pesak tamo negde daleko, neka vitla i svojim zrncima naslika najlepše pejzaže.”

Želim, žarko želim da priroda ponovo bude samo svoja, a ne naša, jer mi ne znamo da je volimo. Ono što je najdragocenije spremno odbacujemo i grlimo neprirodu. A šta ima lepše nego sto nijansi zelene boje, raskošne krošnje i tepih poljskog cveća.

Molitva za kapljicu netaknute rose, za otvoreno oko i umiveno, čisto srce. Za svet i prirodu ću da se molim, jer njima je potrebna pomoć. Čija pomoć, sigurno ne naša. Kada bismo ih samo malo ostavili na miru, oni bi sami znali dovesti u red sve što je u neredu.

Volim jabuku koja nije velika kao lubenica. Breskvu da jedem, direktno ubranu sa drveta, pa sve niz ruku nektar da mi curi. Jagodu, malinu i kupinu, da berem, sitnu, malu, crveno-ružičastu. Da berem i da se molim i za njih, neka opstanu, i neka se same čuvaju kada to već mi ne radimo. I pčelu molim da nam se vrati i nastavi sa najlepšim poslom na svetu.

Ne znam kome da se obratim i koga da molim za Sunce, zvezdice i Mesec. Moram da čujem cvrkut, a ne čujem ga od buke aviona, kamiona i motora. Progutaše oni svet, progutaše prirodu i nas. Jauk, samo čujem njen jauk i plač, ili je to molitva!? Da li će biti uslišena i da li će nam dati novu šansu? Puno pitanja, a malo odgovora.

Mrava da gledam kako nosi svoj teret spremajući za zimu i cvrčka u smiraj dana da čujem. Nestašnu, gracioznu i svetlucavu igru vilinih konjica da pratim, pa da se izgubim u njoj. U legendama američkih Indijanaca, vilin konjic je simbol uskrsnuća i obnove nakon teškoća. Kada bih mogla da molim te čarobne vilenjake da nas obnove i vrate prirodi, ja bih to učinila, samo ne znam da li bi me poslušali. Ne znam da li smo zaslužili.

Talase da čujem kako ljuljuškaju umornu plažu u smiraj dana i modre dubine da zamišljam. Na plaži buđenje Sunca da dočekujem i poštujem svaku njegovu iskricu, jer je ne poštujem i mislim da ona mora tako.

I, u stvari, molitva nije za prirodu i životinje, molitva je za ljude. Pitam se, ko će popraviti nas, možda za prirodu još i nije kasno, nekim čudom, ona čim dobije šansu sama to uradi, a mi, ko će za nas da se pobrine i vrati nas korenima.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.