Drama, neko voli dramu, ja ne. Za mene je pravi izazov doživeti i živeti život bez drame. Misao pretvoriti u reč. Pisati o svakodnevnom životu. O sitnicama kojima smo okruženi iz dana u dan. Dramu može svako da napravi. Takođe je počesto izveštačena i zloupotrebljena. Iz drame mnogi žele da steknu dodatne poene. Skrenu pažnju na sebe ili pak podignu svoj ego do neslućenih visina. Jeftini osećaji izazvani dramaturgijom, kako je to loše i prazno.
Međutim, pisati ili pričati nešto bez dramaturških zbivanja, e to je prava veština. To je jedini pravac koji bih želela da sledim i za koji smatram da je potpuno ispravan.
Postoje nemili događaji koji se dešavaju mimo nas, i mi tu ne možemo ništa. Pomama, buka, strah, zebnja, gubitak ili osamljenost su delići našeg života. Sami po sebi, oni su drama. Da li ih je potrebno preuveličavati?
Ali, ajde, da ti zadam zadatak, pričaj mi o bilo kakvim stvarima bez drame. Pričaj mi, neka bude suza i smeha, radosti i tuge. Neka bude obično. Neka bude jednostavno razgovor. Neka ti to bude izazov. Okreni dramaturgiju u normalno, tiho, servilno.
Čak i odlazak u toalet, vožnju gradskim prevozom ili odlazak na pijacu neko pretvara u dramu. Neko ne može bilo šta da ispriča, a da to zvuči obično. Uostalom, drama je ustajanje, leganje, ispijanje kafe, odlazak na posao, ljubav. Drama je naš svagdašnji život isprepleten šarolikim vrpcama.
Imam jednu drugaricu kojoj je apsolutno sve drama. Često kad je čujem pomislim kako to da se kod nje uvek odvija neka zamršena priča. Već unapred se ježim od svakog razgovora, a opet ne mogu je zbog toga ni izbrisati iz svog života. Onda sam shvatila da ona jednostavno ne može bez toga. Takav joj je sklop. A meni je sve to tako tužno, jer pored nje promiče život koji ona od svoje drame ni ne primećuje.
Cenim da su to verovatno osobe koje i nisu doživele neku pravu dramu, pa onda, ajde, da se doda malo adrenalina. Mislim, nije nužno doživeti neku dramu, potrebno je samo živeti život bez afektiranja. U suštini dovoljno je živeti i prihvatati stanje takvo, kakvo je. Potrebno je radovati se i plakati kad mu je vreme. Slojevito, onako kako nailazi i kakvo zaista jeste.
Život i istina su mnogo zamršeniji od same drame. Živeti i opisati bez doterivanja, ulepšavanja i dramaturgije je nešto što je, u stvari, jako privlačno. Neko bi možda rekao da je to onda samo ravna linija, a nije. Ne dodavati ulje tamo gde to nije potrebno i ne uskraćivati opise i doživljaje koji su svuda oko nas. Zbog čega, na primer, raskošna krošnja jednog drveta ne zaslužuje opis vredan divljenja. Pored nje se prolazi svakodnevno kao pored nečega što je sasvim normalno. A nije, predivno je, oduzima dah samo ako zastanemo i ako želimo da primetimo.
Zar je baš sve ono što je važno tako neprimetno? Ne kažem da je sad ta krošnja nešto mnogo važna, ali je deo našeg života. Ta krošnja će tu da stoji možda samo par meseci, a mi smo tako olako i nezainteresovano prošli pored nje. Koliko je samo važno obratiti pažnju na sve te sitne svari oko nas koje čine nas i naš život.
Život je ono što je oko nas sa svom svojom lepotom i surovošću. Dodatna drama mu nije potrebna. Drama je suza, drama je osmeh, cvet i reka koja mirno teče. Drama je more, talas i šuma. Takođe, i ljubav, prijateljstvo, i uopše međuljudski odnosi. Drama su male stvari, a vrlo često one su velike. Drama je sve oko nas i ništa nije drama.