Našoj generaciji je sport bio veoma važan, a nekako najpopularnija, barem u mom društvu, bila je košarka i basket, tri na tri. U stvari, imala sam sreću da sam odrastala u vreme kada je bilo koja aktivnost u školi, odnosno, školska radionica, bila besplatna. Pa si tako mogao da biraš od sportskih aktivnosti, do peotskih, književnih, foto sekcija, likovnih, astronomije, istorije, geografije i tako dalje. Naime, svaki predmet u školi imao je svoju sekciju na koju se prijavljuješ kao dodatni nastavni deo, a u skladu sa svojim interesovanjima. To je bilo na potpuno dobrovoljnoj bazi i potpuno besplatno, a ako te ništa ne interesuje, ne moraš ni na jednu da se prijaviš.
Elem, košarka, nekako smo, skoro pa slučajno, počele da treniramo košarku još u osnovnoj školi, a to se onda produžilo i u gimnaziji. Kako nismo u tom uzrastu baš mnogo izlazile, naime, roditelji su nas još uvek držali u strogom režimu; kuća-škola-kuća i nešto malo tu po kraju, treninzi su nam bili glavna propusnica. Naravno, to smo obilato koristile. Treninzi su uglavnom bili posle škole u popodnevnoj smeni, počinjali bi u sedam, pa do devet. Još se tu šrbnulo malo vremena da ošacujemo košarkaše, starije od nas, koji su imali treening odmah posle nas. Pokoji pogled, bačen u prolazu i te kako nas je znao baciti u lebdeće stanje, što je svakako bilo poželjno. Spuštanje strmom uličicom od gimnazije do centra grada, usput kupljena šampita u najboljoj poslastičarnici i kikot, smeh. Sve je to bilo slatko zbog toga što smo arčile ukradeno vreme, a i morale smo da prođemo pokraj čuvenog ćošeta, čisto zbog recke.
Išle smo i na takmičenja. Probile smo se u neku regionalnu srednjoškolsku ligu, pa su tu bila putovanja, ne daleka, uglavnom po obližnjim gradovima. Elem, bile smo sasvim solidne, dosta smo pobeđivale, malo i gubile, ali ta putovanja, ona su bila nezaboravna. Toliko su nam prijala da smo jedva čekale neko gostovanje, samo da se putuje. U autobusu je uvek bila sjajna atmosfera i pre, a i posle utakmice, pa još nekakav ručkić, ma divota.
A ono što smo obožavale, zajedno sa našim drugarima košarkašima, bio je basket. Bilo je puno otvorenih terena po gradu, ali jedan smo proglasili za svoj. Tu je uvek bila navala, što mi devojke, što momci, a neretko se dešavalo da odigramo i mešoviti basket. Šale i smeh su prštale na sve strane. Vrcavo, duhovito, zajednički smo provodili vikende na tom terenu od ranog proleća pa sve do kasne jeseni. Koliko samo lepih uspomena vučem iz tog perioda. Završila se gimnazija, raspršilo se društvo, neko na fakultet, neko je počeo da radi, a basket je nekako utihnuo. I dalje smo ostali u kontaktu i povremeno se družili, samo ne više onako.
Meutim, jedne godine proširila se priča o letovanju, veliko društvo, naravno, šatori i u kamp. Među nama, mladima taj vid letovanja bio je tada popularan i jeftin. Nema veze što se lomimo na tvrdoj podlozi u vrećama za spavanje, to je jednostavno bio hit ili vid bunta, mladosti, slobode i otkačinjanja. A i mladost ko mladost, toliko smo izlazili i bili aktivni da bismo se u povratku samo strovalili u one šatore.
Piu che poi, M’innamoro di te, Adesso tu…..San Remo, orilo se noću, plažom na našem iskrivljenom italijanskom. Ostasmo mi tu dve dobre nedelje, potrošili sve pare i naravno ne ide nam se kući. Sve vadimo još neku zaostalu siću po džepovima, ali džaba, razočarani sve teže je nalazimo. A onda, mi se već pakujemo kad doleće jedan drugar i sav uzbuđen priča kako je video plakat. Turnir, basket, tri na tri za devojke i to već sutra. Sistem eliminacije, ko pobedi ide dalje i to sve u jednom danu. Prve tri nagrade su novčane. Svi ga gledamo zbunjeno, a on, onako uzbuđen će: “Pa imamo prvu petorku, šta me gledate, ja vas prijavio.”
Sutradan, od jutra kreće basket, već u deset ujutro sunce prži. Mi spremne, treneri su nam naši momci-košarkaši, taktika razrađena, ima nas dovoljno da možemo i izmene da vršimo. Prvi meč, dobile, drugi, treći, ušle mi u polufinale, pa u finale. Da ne poveruješ, a ono vrelo, već je i popodne, a naši treneri pokraj terena sa kofama punim vode zalivaju nas od glave do pete. Sve na nama je mokro, majice, patike, aj dobro ispod su kupaći kostimi, pa nije ni važno. Tu je navijanje, cika, vriska, euforija i osvojismo mi prvo mesto. Nastade ludilo.
Ne sećam se kolika je novčana nagrada bila, ali smo zaradile toliko da smo uz malo štednje još par dana smo mogli da produžimo naš boravak na moru, a to je i bio cilj. Basket i mi, veličanstvena petorka i naši treneri. Tu sreću, to raspoloženje i to zajedništvo, ja to ne mogu da opišem, to je trebalo doživeti. I sad dok ovo pišem, osmeh mi ne silazi s lica.