Stvari su se vremenom zakomplikovale i pojavila su se razna pitanja. Sigurno da postoje stvari koje smo oduvek želeli da radimo, a nismo mogli zbog raznih ”odraslih” stvari. Bilo je vreme kada smo jurcali za zaradom, porodicom, decom. Škola, roditeljski sastanci, fakultet, zimnica, sve je to trošilo našu energiju. Bio je to period, kada smo davali svoj maksimum. U stalnoj trci s vremenom da se nešto ne zaboravi i da se sve uradi na vreme, zaboravili smo na sebe, tačnije, izgubili smo sebe.
Skoro da nismo ni primetili da se desilo to, da se nakon nekog vremena većina od nas odjednom našla kao bačena na leđa. To se desilo onda kada smo shvatili da su prošli ili polako prolaze momenti u kojima smo bili “nezaobilazni” faktor u svom domu. Tada se u nama pojavio jedan prazan prostor koji sam nazvala- međuprostor, a koji je postavljao pitanje, šta dalje.
Posle sve one dugogodišnje strke, odjednom se pojavio “viška prostor” koji je u nama izazvao totalnu zbunjenost. Mnogi mojih godina, pa i ja, su se osetili nezadovoljni i neispunjeni, jer nisu mogli da se snađu u tom novom prostoru. Sve je to u redu, porodica, deca, sve to ispunjava i čini nas srećnim, međutim, pojavila su se neka druga pitanja; šta je to što volim, u čemu uživam, čime sam ispunjavala vreme ranije? I tada mastaje suočavanje sa zapanjujućim odgovorom, ne znam!
Toliko toga je bilo potrebno da se uradi i pritom se zaboravilo na taj “mali” detalj – a gde sam tu ja. Gde su one stvari koje radimo “za svoju dušu”, a previše dugo ih nismo radili. Nestale su i iščezle. Vreme ih je progutalo.
Ne bih rekla da je tako. Tu su one negde, samo, ponovo moramo da ih iščeprkamo iz dna fioke u koju smo ih smestili davno, davno. Ne pričam priču napamet, iz mašte. Baš o tome sam pričala s puno ljudi, prijatelja, poznanika. Ispostavilo se da ova priča nije usamljena, naprotiv.
Ponovno pronalaženje sebe sada postaje izazov i glavni zadatak. To i nije toliko teško, zapravo u tome bi sada trebalo uživati. Nova šansa ili mogućnost proživljavanja i ispunjavanja svojih snova koje zbog ranijih obaveza nismo stigli da radimo. Ko zna, možda nas to odvede i u neke druge vode, one o kojima nismo ni sanjali.
Da li je to čitanje, odlazak u pozorište, šetnja u prirodi. Da li je to remi, tablić ili preferans u dobro poznatom društvu ili možda šah, trčanje, vožnja biciklom, pisanje, planinarenje, rafting….. Nebitno, važno je uživati u ponovnom otkrivanju sebe.
Potrebno je mrdnuti se na neku drugu stranu, a ne da se krijemo iza porodice, kuvanja, krečenja, spremanja (zaludan posao), poslovnih sastanaka i tako dalje. Znam one koji su ostali zaglavljeni u tom međuprostoru i kod njih je uvek ista priča. Njima je dosadno i stalno se žale na ovo ili na ono. Takođe, poznajem one koji su sebi na vreme postavili pitanja i ono najvažnije među njima – a gde sam tu ja – i uz mnogo energije, volje i radoznalosti odgovorili na njega.