Nasip kao jedino prohodno mesto uzdizao se iznad ogromne količine vode. Bilo je to pre par godina. Velika poplava, kiša pet dana bez prestanka pada. Podiglo se sve na noge. Nasip, jedan na Dunavu, drugi na Savi izlivaju se i tamo gde nikad nisu. Borba za život, odjednom je postala potpuno realna. Kuće, zgrade, polja, njive, sve poplavljeno. Ne vidi se kraj, naprotiv, iz dana u dan sve je teže i strašnije. Voda nadire sa svih strana. Vidiš, to se dešava u tvom komšiluku, doći će i do tebe.
Tih dana, solidarnost građana i naroda pojavila se na najvišem mogućem nivou. Država, grad nisu još ni stigli da odreaguju (naravno, uvek spori, potrebno je da se ta učmala mašinerija pokrene), međutim, građani su samoinicijativno, stihijski krenuli. Narod zna, oseti momenat koji je važan, težak. Momenat u kojem je bilo potrebno uraditi nešto istog trenutka.
Taj narod toliko razjedinjen i otuđen, reagovao je zapanjujuće zrelo i konstruktivno, bez velike priče. Odmah su se stvorili prostori za krizni štab, donosila se odeća, obuća, konzervirana hrana, ćebad, lekovi, hrana za bebe, mleko u prahu, pelene…Ne mogu ni da se setim svega, uglavnom, ko je šta imao to je donosio, a i kupovalao se, donosilo novo, iz radnje. Najslušanije radio frekvencije su se ekspresno uključile, prekinule emitovanje muzike, njihovog redovnog programa i odmah su počeli sa servisnim informacijama o trenutnim dešavanjima, a takođe i gde, šta i kako pomoći. Njih je narod slušao i sledio uputstva.
Prolećni period, već je toplo. Kad sam i sama poslala jednu ogromnu torbetinu prepunu razne odeće, obuće, ćebadi, krenula sam biciklom da vidim kako to izgleda u stvarnosti. Došla sam do jednog dela, tu je inače kej, gledam i ne verujem sopstvenim očima. Naime, to je ogroman prostor, šetalište, sada potpuno potopljeno, jezivo za videti.
Jedino se iz te količine vode izdizao nasip, to je, u stvari, pruga železnička, lokalnog karaktera. Svi su prelazili tim nasipom, pa tako i ja. To je onako, poduži pravac i mimoilazimo se jedni pored drugih, baš puno ljudi, pošto je jedino to prohodno. Uhvatio me je mrak kad sam se vraćala, a na tom delu bila je iz bezbednosnih razloga i struja isključena.
Već mrak, guram ja onaj moj bicikl po nasipu. U drugoj ruci mobilni koji služi kao baterijska lampa. Pored mene prolaze mnogi, neko brže, neko sporije. Negde na polovini nasipa, stignu me neki mladići, obilaze me i onako usput rekoše: ”Gospođo, da vam ponesemo bajs”, nisam ni stigla da odgovorim. Uzeše mi bicikl, odnesoše, ne vidim ih više, požurim za njima, nemam pojma gde će da ga ostave. Čak sam u jednom momentu pomislila (pekla me je dugo savest zbog toga), ovi će da mi ukradu mog dvotočkaša. Međutim, moja neprimerena misao nestala je kada sam stigla na kraj nasipa. Vidim ih, kroz onaj mrak, mašu, dovikuju i čekaju sa sve biciklom.
Nije to sad nešto veliko, niti je njima moj bajs bio težak. Sitnica, ali sitnica koja je meni ulepšala dan, koja me ogrejala emotivno i učinila da se ponosim na tu mladost. Mladost koja je ponekad možda i sebična, i bučna, i loše kritikovana, razuzdana i okrenuta samo sebi. Eto, tada nije bila takva, naprotiv, bila sam ponosna na njih.