Kad se umorim od tuđih priča, pobegnem u svoj svet. Tamo sam dodirljivo-nedodirljiva i mogu na miru da se prepustim svojim temama koje strpljivo čekaju da dodu na red.
U razgovoru sa bilo kim, poznanicima, prijateljima, bližim i daljim, malo se izgubim. Toliko se udubim u njihovu priču, da i posle, kad se raziđemo, još uvek vrtim po glavi sve što je rečeno. Naravno, nije sa svima isto, negde se više upletem u priču, negde manje, u zavisnosti od toga, koliko smo dobri.
Ne podnosim površnost i to je glavni razlog mog udubljivanja, razmišljanja i pokušaja da što bolje shvatim. Mislim, kad mi neko priča o svojim problemima, o svojim najdubljim stvarima, ne mogu to tek tako da slušam i lakonski, nepromišljeno dajem odgovore, tek da bih nešto rekla.
Uvek idem u dubinu. Tražim razloge, retko kad mi se desi da mi na jedno uvo uđe, na drugo izađe. Što je nečija priča teža, to me više uvuče, pa onda danima samo vrtim po glavi i tražim načine kako da rešim, pomognem. Iako se to možda od mene u tom trenutku i ne očekuje, ali eto, to je jače.
Ponekad ljudi pričaju samo da bi pričali, nešto kao izduvni ventil i ima još nešto, često kad se naglas priča, nekako se brže stvari stave na svoje mesto. Tako da mi je to sasvim razumljivo. Kada vodimo razgovore sa sobom, često se samo vrtimo u krug i obično to bude bez rešenja.
Ovo mi je bio nešto kao uvod. Pošto su teme o kojima razmišljam uglavnom bliske jedna drugoj, odnosno imaju puno dodirnih tačaka, često mi se desi da počnem s jednom, a onda skrenem, misli me odvuku i završim na nečemu sasvim drugom.
Moj svet ili naš svet. Svi imamo svoje momente, heh, da kažem, ono unutrašnje filozofiranje svojsveno je svakom pojedinačno. Usamljenost i samoća, puno se priča o tome i to je svakako tema koja zaslužuje vreme i zadržavanje na njoj. Te dve reči, u sebi sadrže negativnu konotaciju kod velikog broja ljudi. Međutim, ne mora nužno da bude baš tako.
Meni lično prija, volim da se povučem u moj svet. To mi je malo bežanja od stvarnosti, mala distanca ili pauza od kolotečine i svakodnevnih briga, koje neki put mogu da rešim, a neki put ne, a nekada mi je, jednostavno, potreban otklon od svega. Uživam kada se osamim. Naravno, nije poželjno preterivati i postati asocijalno biće, sve je stvar prave mere, a ja sam je, čini mi se, baš dobro izbalansirala.
Tako da, kada imam potrebu za bežanjem, zavučem se u stan, telefon utišam, uzmem neku dobru knjigu s police i prepustim se. Samoća se tada pretvara u dragoceno vreme za razmišljanje, ali u onom dobrom smislu.
Znate, kada se porodica razbaca na sve strane i svako ode za svojim obavezama, onda se stvara taj prostor, kojeg doskora nije bilo. O tome sam već pisala u mom ranijem tekstu: ”Međuprostor”, ovo je dodatak, tema je važna i nikad dovoljno ispričana. Važna je za mene, jer se sada prvi put susrećem s praznim domom. Kada se vratim iz grada, šetnje, vožnje bicikla, druženja sa dragim ljudima, na kraju me ipak dočeka nešto prazno. Bol i žal za mojim suprugom koji je umro pre par godina, a sa kojim sam provela dvadeset i osam godina u braku, pritiska me i dalje. Nedostaje mi.
Ali, umesto samosažaljenja sada sam u fazi u kojoj ne želim da se prepustim takvom osećaju. Praznina ili rupa, kako je već neko vreme nazivam, je i dalje tu, ali postala sam konstruktivna i pokušavam da na najbolji način koristim vreme samoće. Onaj ko se s tim nije sreo teško da će razumeti o čemu govorim, ali ovo je moje iskustvo koje nesebično delim.
Stereotip usamljene udovice, daleko je od mene, nisam ja u toj priči. Možda je pomalo i iracionalno, ali sebe još uvek smatram udatom ženom koja ne želi da uđe u klasičnu zamku udovištva. Moj bogati, prepun mašte, unutrašnji svet mi to ne dozvoljava.
Uživam u našoj deci, koja se svakim danom sve više formiraju u zrele ljude. Naravno, to sve kada ih navatam, pošto su prepuni svojih obaveza. Uživam sa svojim prijateljima, u laganom i prijatnom ćaskanju. Radujem se putovanjima i vožnji bicikla. Volim i kad svojim prisustvom mogu da pomognem nekoj bliskoj i dragoj osobi. Takođe, ponovo sam naučila da uživam i u svim godišnjim dobima, a shvatila sam da nije potrebno da bežim od samoće, jer ona je postala saveznik i ona se zove – moj svet.