Da, postojao je taj jedan zidić, a postoji i danas. Pored zgrade u kojoj stanujem, odnosno, bočno od zgrade spušta se staza do parkinga, i uz tu stazu postavljen je zidić sa metalnom ogradom na njemu da se neko ne strmekne dole. Nije to neka visina, dva metra, ispod su garaže i betoniran prostor za uparkiravanje.
Taj zidić stoji pa stoji, a šta me je navelo da pišem i da se opsetim kako je to, ne tako davno, bilo na zidiću. Zovem jednog druga, komšiju da ga nešto pitam i na moje -ćao, gde si, šta radiš- on mi odgovara, -evo me, sedim na zidiću- ah, na zidiću?! -kao nekad, onako setno rekoh, da reče on, kao nekad.
Taj zidić je bio mesto okupljanja stanara iz nekoliko zgrada. Pošto su sve zgrade skoro pa identične, tako i svaka zgrada ima neki svoj zidić, ali ovaj kod naše je bio poseban. Da li zbog ljudi, ekipe koja je bila okosnica, ili zbog svog centralnog položaja, nekako u sredini svega, tu je uvek bilo najzabavnije.
Kad sam se udala i doselila ovde, prvo što mi je palo u oči, bio je baš taj zidić i graja, ponekad tiša, ponekad glasnija, a koja se u svako doba dana i noći mogla čuti. Kad provirim kroz prozor, na zidiću uvek ima nekog, uvek je tu neka priča, šala, smeh. Često je baš noću najbolji smeh, kad se svi vrate iz grada ili već gde su bili, obavezno se još i na zidiću posedi malo, a onda oni stanari koji stanuju u prizemlju, pa im smeta uveče malo glasniji razgovor ili smeh, redovno s prozora stišavaju društvo koje se raspričalo.
Takođe mi je i moj suprug pričao, pošto je tu odrastao, da je i on večito”visio”na tom zidiću. U toku dana, kaže, nije bilo toliko vremena da se sedi na zidiću, obaveze, fakultet, pa bi u prolazu, zastao, kratko popričao sa trenutno prisutnim, ali zato, uveče, nije moglo da se desi da izostane. Čak, kad je spremao ispite, pa do duboko u noć se zaradi, a onda napravi pauzu u učenju, čuje ih, dole su, sjuri se i on, malo da razbistri mozak. Standardno društvo se uvek tu skupljalo, pa još neko dovede nekog, ma igranka bez prestanka.
Posle kad smo dobili decu, pa ono, u šetnju, iz šetnje, ali kod zidića mora da se zastane. Deca trčkaraju tu oko nas, uglavnom su to generacije, par godina dole-gore, svi sa sitnom decom i opet svi na kraju šetnje završimo tu, na dobro znanom mestu. Dobro i deci, a i nama, dečurlije tada bilo baš dosta, pa smo se svi lepo zabavljali i družili.
Mic po mic, i ja sam postala deo te ekipe i slobodno mogu reći, zavisnik i veliki obožavalac zidića. Ne znam kako da Vam prenesem kakva je to bila zabava i priča, i smeh da se za stomak držiš. Uvek je bilo njih par koji su živi cirkus i šta god da ispričaju na taj svoj neki smešan način, ne možeš, a da se ne smeješ.
Bile su tu i žučne rasprave, pogotovo posle neke utakmice koja, ako se gledala na tv-u, odmah posle nje bi se jadan po jedan dole skupljali, i onako stručno, pošto su kod nas svi veliki poznavaoci svega i svačega, a pogotovo su svi selektori, krenuli u analizu odgledanog. Bilo je žučnih rasprava i oko politike.
Ponekad smo bili svi izmešani u toj priči, viseći onako kao čavke na zidiću, ili stojeći pored, a kad bi naši muškarci krenuli o sportu, mi bismo krenule sa svojim nekim tračerajem, uglavnom nikad dosadno.
Sećam se jednom, leto je bilo baš vrelo. Uveče nema šanse da se rashladiš, onaj beton kad počne noću da izbacuje akumuliranu toplotu od prethodnog dana, pa to do zore ne može da se rashladi. Mi stavili decu da spavaju, a i oni jadni, vruće im, al’ nekako su uspeli da zaspu. Tada smo živeli sa svekrom i svekrvom, oni gledaju tv, vruće u stanu, ne zna se koliko, neizdrživo. Nas dvoje, muž i ja, negde oko ponoći, više izludeli od vrućine, rešili da siđemo dole na zidić, tu uvek pirka, lakše je malo. Mi dole, kad ubrzo dolazi jedan komšija, a zove i svoju ženu -sidi dole, ovde je bolje nego u stanu- hehe, vrlo brzo skupilo se nas, ma ne znam, dosta. Ostali smo tu, dočekali i zoru, u priči, razgovoru, onako potiho, da ne smetamo drugima, divno smo se rasladili, lepo se isprčali, a kako je stigla zora, tako smo se i rasturili, svako u svoj stan na spavanje. Evo sad mi osmeh titra na usnama kad se setim tog perioda.
Odavno nismo više na zidiću, društvo se rasturilo, neki su se odselili, neki nažalost više nisu sa nama. Ove nove generacije, naslednici naši, nekako nisu stekli naviku, odnosno imaju neke svoje zidiće, klupice. Ostade nam samo jedan setan osmeh koji asocira na taj period, i ono, kako smo se nekad dobro zabavljali na našem zidiću. Pogledam sad kroz prozor, zidić prazan, nikog na njemu, nema graje, smeha. Zidić je tu, al’ nas nema. Šteta, a bilo je lepo.
