Zapad ovo, zapad ono

Zapad ono, zapad ovo, bolje se živi i bla, bla, bla. I stvarno ne znam, kud mi žurimo za nekim zapadnim vrednostima. Valjda po onoj – kud svi Turci, tu i mali Mujo. Znamo li da je zapad čisti materijalizam, samo đenge, đenge i trka, junjava. Oni ne znaju šta to znači provoditi vreme – ‘nako. Na pitanje, šta radiš – najslađe mi je da kažem – ništa. Da li ste ikada mogli da čujete nekog sa Zapada da tako odgovori. Ne ja, bogami. Popreko i začuđeno me gledaju uvek kada dobiju takav odgovor. Oni puni para, a mene sa sve gaćama da istreseš ne bi banku ulovio. A znate li šta je najlepše, to je vreme koje provodim ni u čemu. Oni ne znaju šta je to bleja (ovu reč sam ukrala od svoje dece), a bleja je fenomen, zajedno smo i uživamo u ispijanju jednog, jedinog kapućina. To je svojevrsno uživanje, a oni ne uživaju i zgražavaju se nad izgubljenim vremenom.

I sad, ajde da ih malkice skeniramo; trče, žure, imaju isplaniran svaki minut. Kafu piju na brzaka, s nogu, ejjj, s nogu.
Jutro – džoging – posao.
Podne – ručak – na brzinu odlazak s posla u obližnji restoran da se ne bi puno izgubilo vremena. Nabacana hrana u jadan stomak kojemu je već muka od instant ishrane.
Popodne i veče – nazad u mašineriju koja melje do te mere da su kući u šest, sedam ili osam, ne znaju za sebe i samo čekaju da se strovale u krevet.
I onda, vikend, dolazi čuveni vikend. Naliju se k’o ćuskije, naprave neki kobajagi roštilj u dvorištu koje je pod hipotekom i sutradan su oduzeti, a pritom se osećaju grozno. Dolazi ponedeljak i nova centrifuga.

Džaba im sve, nemaju oni pojma. Ne znaju oni da je od svih para najdragocenije kad raščistiš svoj raspored i odeš sa najboljom drugaricom na kafu, tek onako. U sred dana makneš sve obaveze i sa ortakom sedneš na pivo. Ne znaju oni da u tom susretu i zagrljaju ima više dijamanata nego u najskupljoj Heri Vinston narukvici. Pobrkali su lončiće u celodnevnoj trci s dolarima, evrima i mnogim drugim valutama. Armani odelo, najnovija bembara, Valentinove haljine, Guči cipele i Manolo sandale. Sistem vrednosti je dobio neku novu dimenziju. Zapad je samo jadna i prazna mašina za pravljenje para. Roditelje viđaju dva puta godišnje, a možda i malo češće, na primer, jednom u tri meseca, ako se zalomi da malo bliže stanuju. Nema se vremena za majčin zagrljaj i njenu suzu prolivenu zbog nemanja vremena. Nema se vremena za očev savet, jer Bože moj, šta će više da savetuje, a bolan je njegov uzdah, zbog toga što više nije potreban. A onda ih posle peče savest i cmizdre što nisu više vremena posvetili tim dragim, starim ljudima.

Merak, kako ti nekome sa Zapada da objasniš tu reč, kad oni nemaju vremena ni da te saslušaju do kraja. Kako ti nekome ko za rođeno dete nema vremena da objasniš, da je razgovor sa detetom važniji od ispijanja pića sa poslovnim partnerom. Da se najbolje zabavljaš kad ispadne totalno neplanirano. Da li oni mogu da shvate sedenje do zore u najtoplijem društvu uz kokice i jednu flašu vina koja kruži okolo. Ne znaju da je smeh, onaj pravi, široki, zarazni, topli, onaj koji dolazi iznenada i u savršenom trenutku važniji od Roleksa. Ne, takav smeh nije naručen. Nešto kao, došao je vikend i sad moramo da se zabavljamo i smejemo. Samo, potrebno je napraviti razliku, jedno je zabavljati se, a sasvim nešto drugo je uživanje u malim, neobaveznim stvarima. U onima koje te čine srećnim. Znaju li koliko su naručene zabave, u stvari, izveštačene, plastične i lažne, i koliko u njima nema duše. Znaju li da je toplo oko srca jedino kada nešto podeliš s nekim. Bilo da je to dodir, smeh, pogled ili možda suza. A za sve to potrebno je vreme. A znate li šta oni kažu, oni kažu vreme je novac.

Nemojte misliti da sam gadljiva na pare. Volim i da se počastim, dobrim cipelama, parfemom ili nekim brendiranim odevnim predmetom, ali znate li šta malo više volim…. Volim merak. Volim dušu. Volim iskren i čvrst zagrljaj. Volim bliskost i toplinu, a najviše volim čovečnost.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.