Za ideale ginu budale…da li je baš tako? Razmišljala sam da li da ovaj stih pesme napišem do kraja ili da ostavim otvoreno, stavivši tri tačke, za razmišljanje. Kome za razmišljanje, mladim generacijama ili onim srednjim kojima i sama pripadam. Naši roditelji, naši dedovi i bake, čini mi se, imali bi štošta odgovornije da kažu na ovu temu.
Temu za razmišljanje dobila sam postavkom jedne pozorišne predstave koja se bavi upravo temom koja mi se vrti po glavi već duže vreme.
Doba čistog, neokaljanog herojstva i heroji nekog društva koje više ne postoji. Pali su sa stola istorije, a potrebno je da ih se na taj sto vrati, to je nešto sa čime bi mlade generacije danas mogle da se poistovete, ali i da se time inspirišu. Ti mladi ljudi okojima se radi u ovoj pozorišnoj predstavi, bili su lepi, pametni, obrazovani, odgovorni i zainteresovani za društvo. Bili su pošteni ljudi i dobri drugovi, ali najvažnije: bili su spremni da se bore za ono u šta veruju. Za ideale!
Ono što me muči u celoj ovoj priči je užasavajuća činjenica da ideala više nema. Možda je ovo suviše oštro, možda negde duboko i daleko u svima nama, u svima njima, i postoji, ali kako ih izvući na svetlost.
Ideali su pokretači, ideali su motor, ideali su uvek neizvesni, i niko ne može da Vam garantuje pobedu. Ideal lepote, ideal sreće, ideal dobote, ideal čistote, ideal slobode…
To je ideja, misao, želja. Promena bilo kakve vrste, beg iz učmalosti, nasleđenosti. Šta je potrebno da se desi pa da ova mladost krene za svojim idealima i svojim snovima? Bojim se da je danas, kompas negde izgubljen.
Već mi, srednje generacije, nismo naučili da se borimo za sebe, ideala nismo imali. Herojstvo, čistota misli, o tome smo učili, ali ne i doživeli. Bili smo uljuljkani u neki sistem za koji smo mislili da će trajati doživotno. Kada je sve to puklo, kada se sve raspalo, ostali smo usamljeni na podijumu za ples i nespremni za momenat kada je muzika prestala da svira. Danas, ni mi stariji više ne znamo šta hoćemo, i nismo sigurni kuda ide ovo društvo, a kamoli mladi…Zavukli smo se u naše male, sebične živote, malo šta nas zanima sa strane, i malo razmišljamo o tome gde ćemo kao društvo stići tako apatični, bez ideala i uzvišenijih ciljeva.
Šta onda mi možemo da ostavimo svojoj deci i ovoj mladosti kao zaostavštinu?
Današnja mladost nije kriva, pogrešan je sistem vrednosti, urušena je kultura, urušeni su temelji na kojima počiva i razvija se jedno društvo, jedna država. Urušena je budućnost! Kako to tek strašno zvuči, nešto što još nije ni počelo, urušeno je.
Ravnodušnost prema svetlim momentima čistog, neokaljanog heroizma, koja je zavladala plaši me i ne ostavlja ni malo prostora za uzvišene stvari, za ideale.
Kada nas vode ideali, to je zanesenost, a pre svega verovanje u svoje ideje. Možda posledice te zanesenosti nekada budu i loše, ali za nekakav cilj je potrebno boriti se svim svojim srcem. Bojim se da danas niko ništa ne bi žrtvovao od svog života zarad opštih interesa, većina bi pokupila “pinkle” i zbrisala negde, po principu, “ko zadnji ostane, neka ugasi svetlo”.
Mladi danas, nažalost, uopšte nisu osvešćeni, a to je naša greška, i to je naša zaostavština, njima. Puno više morala i pravog sistema vrednosti mi kao roditelji morali smo da im usadimo, a takođe i škola, obrazovni sistem koji bi morao da se vrati na put poštovanja.
I zato nemamo pravo da ih osuđujemo, da govorimo o njima u lošem kontekstu, već debelo moramo da se zapitamo svi, šta je to što smo mi uradili, gde su bili naši ideali i snovi. Bojim se da u našim snovima nismo otišli dalje od onog – u Trdžu po farmerke – davno prošlo vreme, ali tako je.
Za kraj, ako iz pukotine osparušenog kamena ili stene može da nikne divan cvet, onda i ideali ma koliko bili bačeni u zaborav, mogu ponovo da izrone i da pokrenu cele generacije mladih ljudi. A motiv, možda bi bio ispunjena budućnost.
