treptaj

Treptaj

To je bio treptaj, dah, oživljena prošlost za koju smo mislili da je više nikada nećemo osetiti. I sigurna sam da mnoge generacije prolaze kroz istu bitku sa prošlošću, mladošću i prohujalim zvucima neke davne gitare, pesme, zajedništva i dogodovština.

Čija je mladost bila lepša ili luđa, moja ili nekih drugih mlađih, ah, kakva besmislica. Mladost je mladost i ona je uvek lepa. Nismo bili ni svesni da će samo da prođe kao treptaj oka ili kao dašak vetra. Valjda smo tada mislili da tome nema kraja pa smo je zbog toga tako bahato ostavljali za nama.

Nije naša mladost bila prekinuta surovo, lepo smo je mi odradili od početka, pa sve do kraja ili novog početka. Surov je bio način na koji smo se razdvojili. U početku, to je bilo svojevoljno. Nakon tih proživljenih dana svako od nas je već krenuo svojim putem tražeći ono što je zacrtano u glavi. Iskreno, dovoljno nam je bilo ludovanja i bilo je vreme da se krene korak dalje. A onaj treptaj, pa on – on je ostao kao deo ispunjenih ludosti koje, kad se osvrnemo iza sebe, uvek trepere poput sjajnih zvezdica na našem putu odrastanja.

Surov je bio prekid svih naših veza, niti su se pokidale i nismo znali, a možda nismo tada ni želeli da znamo jedni za druge. Podelili smo se, na ove i one. Bez osvrtanja pustili smo da nas obuzme. I tada je nastupio jedan drugi treptaj koji je potrajao godinama, decenijama. Predugo i previše. Niko nije ni želeo, a ni smeo da potraži onu drugu stranu, takvo je bilo vreme, za tadašnje pojmove i prilike, bilo je to nepopularno i neprihvatljivo. Kao da smo polako ulazili u neku jesen ili zimu u kojoj sve zamire i utihne, a mi to prihvatili oberučke kao da je sasvim normalno.

A onda, nakon skoro dve decenije došlo je proleće, sve je počelo da se budi, pa čak i naša mladost, davno, tamo negde gurnuta i nikad zaboravljena. Veze su počele da se uspostavljaju, prijateljstva da nastavljaju tamo gde su prekinuta. Stare ljubavi da se javljaju i obnavljaju sećanja na taj bezbrižni deo života, na taj treptaj i na leptiriće koji su igrali svoju čarobnu igru u vrtlogu mladosti. Rodbinske prekinute veze takođe su počele da pronalaze svoj put, da se javljaju i obnavljaju, jer – krv nije voda, pa su vremenom postajale i čvršće, jer se shvatila sva besmislenost.

Brzinom munje uspostavljali su se kontakti. Treptaj je zaigrao svoju igru, a dašak se poput bure sručio na uspomene, na prohujale dane lutanja između dana i noći, između škole i bežanja, između kečeva i učenja, između provoda i besciljnih lutanja, a sve onako rame uz rame, kao nekad.

A buđenje, ono je bilo predivno, toliko radosti, toliko emocija, toliko – jedva čekam… Pravili su se dogovori, šale su prštale na sve strane, uspomene su izranjale iz najmanjeg dela mozga, sve u želji ko će više i ko će bolje da se seti. Kakav je to bio period, sve brane su padale, erupcije emocija u ljudima koji su bili i ponovo se prepoznali kao prijatelji, pa čak i oni koji jedva da su se poznavali, osetili su neku bliskost. Nadiruća lava doživljaja i nostalgije odjednom je, nama, već uveliko porodičnim ljudima postala najvažnija stvar na svetu. Ljudima oko nas, našim porodicama i novim prijateljima, sve je to bilo čudno i pomalo neshvatljivo, čemu tolika buka, pa šta, svi smo imali mladost, tako su mislili. Jesu, imali su, ali…

A ta buka, to je bio naš treptaj, to je bio naš leptirić koji je ponovo zaigrao. To je bilo naše proleće, čudom obnovljene misli, bumerangom preslišane emocije i flešbekom vraćene uspomene. Moralo je to da bude tako snažno, moralo je, jer tek kada se desilo, shvatilo se koliko je nedostajalo.

Toliko je bilo burno da sam znala i osećala da ne može da potraje. Osećala sam da je samo na čas probuđeno ono što je silom i surovo prekinuto.

I kao što jutro odnosi noć i svu njenu magiju, mistiku i lepotu, tako je došlo i naše vreme otrežnjenja. Neki su i dalje ostali, a neki su otišli. Dovoljan im je bio taj jedan treptaj. Nastalo je buđenje koje je ličilo na ono posle burno provedene noći i zatim je ponovo sve utihnulo. Više nije bilo važno. Doživeli smo, proživeli smo i otišli smo.

Da li je to sve, da li nam je dovoljno, pa izgleda da jeste, jer kad razmislimo, treptaj i ne može da traje. Nama se desilo nešto čudesno. To je bila magija koje nas je za trenutak obasjala onom unutrašnjom svetlošću i vratila u prošlost. Na tren bili smo šašavi, bezbrižni i ponovo smo osetili onu toplinu koju stvara osećaj – rame uz rame, i to je bilo lepo, zaista lepo. Ipak, moram da se zapitam na kraju, da li će se možda onaj nestašni i nepredvidljivi treptaj nekad i negde ponovo probuditi.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.