tišina

Tišina

Imate mnogo prijatelja sa kojima pričate i pričate, ali sa koliko njih možete samo ćutati, tišina, potpuna tišina, a da Vam pritom ne bude dosadno nego prijatno.

To je ono stanje kad niste baš za neko društvo ili druženje, a u isto vreme ne želite da budete sami. I koga sad…

Sedim tako na klupici, vreme lepo, jesenje toplo. Te godine jesen nas je prijatno iznenadila svojim blagim, zlatnim danima. Nakon vrelog leta, koje smo uglavnom svi proveli zatvoreni u nekom prostoru i rashlađujući se neophodnim, ali za mene potpuno neprirodnim klima uređajima, došla je ta jesen koja nas je počastila onako raskošno celom lepezom duginih boja. Verovatno je to usledilo kao nagrada posle iscrpljujućeg leta. Neverovatno, ali priroda ume da sredi stvari. Priroda ume i da ćuti. Tišina, i priroda je ima.

Nakon mog uobičajenog biciklističkog đira, smestila sam se na tu dobro znanu klupicu, koja je nekim čudom bila slobodna. Odavde vidim pola grada, a uz reku sam. Meni reka, odnosno voda puno znači. Nekako se uz nju najbolje osećam. Miriše, da lepo miriše, osećam svežinu. Ona teče svojim tokom, mirno, tiho, nečujno, kao da stoji, a ne stoji, nosi ona puno toga. Uostalom, kao i mi.

I sad, dok sedim na toj klupici, gledam, razmišljam… Ljudi prolaze, neko trčkara, neko je na rolerima, neko samo brzo hoda, a neko je kao i ja, na biciklu.
Tu su i mladi bračni parovi koji jure svoje ptiće, jer ptići po pravilu idu u svim mogućim pravcima samo ne u onom u kom su to zamislili njihovi rodielji. Smeškam se dok to gledam, istu priču prošli smo, i moj suprug i ja kad su nam deca bila mala. Možda će zvučati malo surovo ili blesavo, ali u jednom trenutku te jurnjave za decom, a svako dete ide na suprotnu stranu, ne možeš ti to povatat’, pomislila sam – e, ima da kupim povodac, mislim, ako ima za kučiće, pa mora da ima i za decu.
Prolaze i stariji bračni parovi, lagano, uz tihu priču, neki ćuteći, a neki uz bučno-verbalnu gestikulaciju – uh, pomislim, ovde se zakuvalo.

Pogledam okolne klupice, sve su zauzete, po dvoje, troje prijatelja sedi, priča, ćuti i posmatra, baš kao i ja. Ova lepa jesen izvukla je napolje, mnogo ljudi, a nema čak ni onih dosadnih komaraca, pa je uživanje potpuno.

Ne priča mi se, zato sam i pobegla sama, pa sam još i telefon isključila, a opet, volela bih da je tu pored mene, na klupici neko s kim mogu da ćutim, a da mi bude isto ovako prijatno.

Počela sam u glavi da vrtim sve moje prijatelje, ne nađoh nikoga, svi vole da pričaju. Onda razmišljam dalje, a zašto ljudi ne vole kad je tišina prisutna? Ćutanje u dvoje – to je nekako najprihvatljivije, razmišljam, jer kad je troje ili četvoro, tu tek ne može da bude ćutanja.

Bome sam zaronila duboko u misli, prebrojavajući prijatelje i njihove sklonosti ka priči ili ćutanju, kad trgne me glas, pogledam, mladić, otprilike godina kao i moj sin, silazi sa bicikla, pokazujući na klupu pita, da li je slobodno.

“Jeste”, odgovaram, u isto vreme pomerajući se malo više do kraja klupice pošto sam se kao carica smestila na sred, srede.

Malo mi je narušio moj dosadanji koncept, prekinuo tok mojih misli, al’ ne marim. Tih je i ćuti, gleda negde preko reke, prema gradu, potpuno utonuo u svoje misli. Nije mi čak ni neprijatno, nastavljam tamo gde sam stala, prebirem po svojim mislima. Nakon nekog vremena, ponovo me iz misli trgne njegov glas:

“Juče me je ostavila devojka”, reče tihim glasom. U prvom trenutku pomalo zblanuto ga gledam, prekinuta mi tišina, prekinute mi misli, i to, za mene, potpuno nevažnom informacijom.
A onda se prenem, ono saosećajno prevagne, pomislim – koliko mu je jadničku teško kad je potpuno stranoj, i po godinama dalekoj osobi, kao iz topa samo ispalio ove reči. Mladost, eh mladost, ponekad mora i da boli.

“Žao mi je”, nekako izustih. Ne znam šta bih mu drugo rekla.

Pogledam ga tužno, a on samo slegne ramenima.

Ništa više, tišina.

Nastavljamo da ćutimo zajedno, svako u svojim mislima. A sigurna sam da i on, kao i ja ima mnogo ljudi, prijatelja oko sebe sa kojima je mogao da podeli svoju tugu, a možda je to već i uradio. Samo, možda mu to nije bilo dovoljno.

I osim toga, mogao je da izabere bilo koje drugo mesto gde bi potpuno sam, neometen od drugih vidao svoje mladalačke rane, ali ne, izabrao je potpunog stranca da ćute zajedno.

Nakon nekog vremena, ustao je, izvinio se, na kako je već rekao, pomalo nedoličnom ponašanju, zajahao svoj bicikl i odjurio.

Nije morao da se izvinjava, baš ništa loše nije uradio, došlo mu je tako i samo je iz sebe naglas izbacio ono što ga muči.

Meni se još uvek nije nigde mrdalo, ostadoh da lenčarim na klupici, ali sada sa novim, drugačijim mislima…a tišina, i ona je ostala prilepljena za mene, i nije bila neprijatna, naprotiv.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.