Uvek kad prolazim kroz park, nema veze koji, pa čak i pored nekih zgrada, na klupicama vidim šahiste. Čim se pojave prvi lepi sunčani dani, eto i njih. Oni su prvi vesnici proleća.
Dvojica koja igraju i kibiceri okolo. Naravno, svako ima svoju teoriju, sašaptavaju se i umesto jednog poteza, koji je odigran oni bi povukli onaj drugi. I tako, zabavljaju se, pričaju, padne i pokoja šala. Lepo im je, malo se mršte, malo se smeju, ali vrlo ozbiljno i pomno prate svaki potez.
Bilo bi lepše da im postave neke stočiće da ne moraju da se lamataju na onim klupicama, mada oni kažu da im je dobro i ovako. Neko donese i stoličicu, onu pecarošku na rasklapanje i onda se samo rotiraju u krug.
Neki dan sam pošla da napravim rezervni ključ, kod mene u blizini ima jedan ključar, ja tamo, a društvance igra šah. Prilazim, vidim u radnji nema nikoga, pitam ekipu oko šahovske table gde je ovaj što pravi ključeve – evo me, tu sam – jedan od dvojice koji trenutno igraju, reče – sečakajte samo minut, dolazim odmah – ništa, priključim se i ja kibicerima dok čekam mog ključara.
Šale pljušte na sve strane:”Gubi, gubi, loše je odigrao ovaj potez, nećete ga dugo čekati”, reče mi jedan. ”Ti ćeš da mi kažeš, nemaš pojma, evo sad ide šah, a odmah zatim mat”, moj ključar veselo odgovara.
Smeškam se i ja, nisam žurila pa mi i nije teško palo da malo sačekam. Bio mi nekako i loš dan tako da mi je baš prijalo to njihovo lagano, druželjubivo, prijateljsko bockanje. Bez žurbe se sve odvija, tiho gunđanje ili povlađivanje.
Posle, dok mi je pravio ključ priča mi ključar kako mu je to jedina razonoda. Živi sam, nikoga oko sebe nema i jedva čeka da dođe do radnjice, odmah se skupi društvo već poznato. Neko je već seo i igra, kaže, nije ni bitno da li će odigrati ili neće, uglavnom je uvek poneka priča, šala, progovori se sa nekim. Nisu to samo penzioneri iako su oni u većini, priključe im se i mlađi ljudi.
Razmišljam posle koliko takvih usamljenih ljudi ima, a možda i nisu usamljeni, nego već u godinama, deca se razbežala svako za svojim poslom i svojim obavezama, njihovih vršnjaka sve manje i ovo zaista dođe kao jedna vrsta, što druženja, što razonode, a i napolju su, nisu zatvoreni u stanu.
Jefitna razonoda, svakom dostupna, šahovska tabla, figure, klupica i dobro raspoloženje.
Takođe, redovno igranje šaha poboljšava aktivnost moždanih ćelija i odlaže njihovo starenje, a po nekim istraživanjima moglo bi čak da spreči, ili bar odloži, nastanak Alchajmerove bolesti.
Šah, ovaj umni sport višestruko je koristan, čak je dokazano da i deca u školskom uzrastu, ako igraju šah umna sposobnost im se bolje razvija nego kod dece koja ne igraju šah, bolji su rezultati u školi, a kasnije, u školovanju, doprinosi i postizanju boljeg akademskog uspeha.
Šah razvija pet vrsta inteligencije: logičko-matematičku, lingvističku, prostornu, intrapersonalnu i interpersonalnu. Takođe, poboljšava se pamćenje i razvija kreativnost.
Španija je otišla najdalje, sprovodi se inicijativa da šah postane obavezni deo nastavnog programa.
Eto, ne samo da je korisno nego je i lepo ih videti, simpatični su mi ti penzioneri, ili zaposleni kao moj ključar, kad ih vidim zastanem i ja ako imam vremena, spremni su uvek za priču.
Šahovski “klupice” mesto je druženja i širenja prijateljstava.
Šahisti su obzirni prema šetačima ili stanarima okolnih zgrada, ne galame, tihi su. Sve češće ih vidim i kod, ili ispred zgrade gde stanuju, kako kažu, partije šaha znaju trajati i do ranih jutarnjih sati, pa nema smisla da remete ostale.
Jedna magična šah tabla je mnogo više od pukog pomeranja figura, najvažnije je druženje, a toga ovde i te kako ima. Nikada i nikome nije važno kako se neko zove, svi su dobrodošli.
