Telefon

I onda je, onako iz čista mira, zazvonio telefon. Bilo je kasno poslepodne i bila je umorna. Taj dan joj je baš bio naporan. Dok je spuštala torbu prepunu namirnica koju je dovukla iz prodavnice, popreko je gledala u telefon. Bilo bi dobro da prestane da zvoni, razmišljala je dok mu tromo prilazila. Možda je Sanja, imaju dogovor predveče da odu na kafu ili neko piće.

“Vanja, jesi li ti” – čula je u prvi mah nepoznat muški glas, a opet negde duboko u sebi osetila je u tom glasu nešto znano i blisko.

“Da, ja sam” – pomalo odsutno, ali i sa trunčicom zainteresovanosti prebirala je po glavi odakle joj ovaj glas zvuči poznato.

“Ovde Stefan”…

Kratka pauza, časak za razmišljanje, u stvari nije tu bilo razmišljanja, više zapanjenosti. Toplina joj je prostrujala od nožnog palca pa sve do najmanje dlačice na glavi. Bio je to glas iz daleke prošlosti. Godinama je razmišljala o njemu i pokušavala da se seti kako zvuči, isto tako, godinama je bezuspešno želela da ga zaboravi.

Toliko je u poslednje vreme razmišljao o njoj i nije mu bilo jasno, otkud sad to. Nakon mnogo godina, sve češće ga je kopkala misao o njoj. Sam sebi nije mogao to protumačiti. Osmeh mu je titrao na usnama, pomislio je – neka me nose vetrovi, neka me biju snegovi, ali moram je nazvati. Čak sam postao i romantičan, prethodna misao ga je baš nasmejala. Voleo je da sluša kada drugi pričaju o njoj. A šta, ako me otkači? Pa šta, neka, možda sam i zaslužio. To što je bilo među njima, bilo je jako davno, ali je znao, bez obzira na njenu reakciju, mora da je pozove.

Na ono – da, ja sam – sav se naježio, glas joj je potpuno isti. Kao bumerang vratila su se sva sećanja i tresnula ga posred nečega – uhh, ovo je prejako. Oči, ruke, osmeh, odjednom se sve pojavilo u samo te tri reči – da, ja sam…

U glavi joj se pokrenuo ringišpil koji je tamo nekad davno, znala je, samo on mogao da napravi. A kada bi neko u društvu pomenuo njega, pretvorila bi se u najjači slušni aparat, sve je upijala. Tolike godine i zašto baš sada, mada, potiho se nasmejala, uvek joj je u haosu bilo najkomotnije. U trenutnom ludilu od njenog života, pojavio se kao plavi duh iz Aladinove lampe i svet oko nje dobio je u sekundi neku drugu svetlost. NIje ni znao da je dodao malo boje u njeno sivilo.

A nije se tu radilo o ljubavi, ne, to je bilo nešto mnogo više, nešto mnogo veće, nešto mnogo jače. To je bila strast, nemoguća, luda, zaslepljujuća. Magnetna sila, kojom ni Tesla ne bi mogao da vlada. Da li postoje godine za tako nešto, ne, ne postoje. U mladosti ili u nekom drugom dobu, to je nevažno, ima ili nema, a osetiti, čudesno je. Ne postoje tu čak ni reči i nisu ni potrebne, to je ono što se oseti jednom ili nikad. Kad zatreperi u dubini, razlije se posvuda kao cunami koji tek na svojim krajevima ima pravu snagu.

Pričaj mi o njoj. Pričaj mi o njemu. Pričaj sve što znaš. Soba s pogledom. Svitanje i jutra. Suze i bol. Patnja i uzdah. Noć. Let iznad oblaka. Korak, mek kao pamuk. Kosa. Led na usnama. Voleo bih da si tu. Volela bih da si tu. Ulica, broj…

Telefon se usijao, reči su potekle…

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.