Tako bih da odem

Da odem gde je mirno i tiho. Tamo gde ne mogu da me stignu vesti, dnevnici, pa čak ni vremenske prognoze. Prepuna mi je glava svega i svačega. Da li može da se pobegne, pa ne može, taj kofer svakojakih misli, vučeš stalno u glavi. Umorna sam, a ovo već prerasta u neko stanje. Sve je ludo i ništa nije normalno. A možda nam normalno postaje, ovo nenormalno. Vrištim u sebi, hoću ono staro. Da l’ se stalno osluškujem, perem i dezinfikujem, naravno da, da. E, sad to više neću. Hoću tamo negde da odem, hoću da budem nedezinfikovana i umusana.

I tako zamišljam da sam negde na moru. Na moru zbog toga što mi je to sinonim za opuštanje, mir i tišinu. Naravno da zamišljam pustu plažu, bistru vodu, šaroliko kamenje i pokoju stenu. U blizini neka konoba, ne baš sterilna, više onako domaćinska pa da se zapitaš da li si možda zalutala u nečije dvorištance. Konoba na samoj obali mora, polumračna, sa debelom ladovinom od starog, rukom isklesanog kamena gde vlasnik zajedno sa gostom sedne na čašicu razgovora. Širokog osmeha, a usput govori da se baš sad prže najsvežije papaline, jutros upecane. Nađe se i pokoja škarpina, parče sira, domaći tek ubran paradajz, a vino crno, uhh gusto da se sve lepi za jezik. Klimave stolice ispred i dva-tri stola, nije potrebno više. Umorna sam i od fenseraja, buke i takmičenja ko će bolje i ko će lepše. Ne, to mi sada zaista nije potrebno.

Želim prstima da jedem tek isprženu ribu, rukama slanim od morske vode da kidam domaći hleb i da ne razmišljam, ništa da ne razmišljam, samo da guštam. Da gledam u daljinu, da brojim talase, posmatram igru kamenčića i talasa na pustoj plaži. Ni knjiga, taj moj verni saputnik, mislim da mi neće biti potrebna. Neka nje, stoji ona nemarno bačena tu pored mene, ali je ne dotičem. Čini se kao da sam je izneverila, a nisam, mislim na nju, vucaram je sa sobom svaki dan, ali neka se malo odmori, i ona, a i ja. Iskreno, ne znam čak ni koji sadržaj bi mi prijao, jer kad primetim da jednu te istu rečenicu čitam osamnaest puta, znam koliko je sati.

Zamišljam i razmišljam kako bih i da li bih mogla bez interneta. To bi bio pravi izazov, jer iskreno, navučena sam, uostalom, kao i većina. E, sad, poznavajući sebe, da mi se uskrati, patila bih i bila nervozna, sve bih ujedala oko sebe. Na šta bi onda ličilo to moje opuštanje. Rešenje je, imam internet i znam da mogu da se uključim kad god želim, ali to ne radim. Da, to je prava stvar, totalna distanca. Ma čak ni poruke da ne proveravam. A sve drage ljude da obavestim da me ne cimaju i ne šalju ništa, jer niti ću gledati, niti ću odgovarati. Tako bi već moglo. Sve sam lepo smislila, samo još nisam u glavi iscrtala more kog’ ni na vidiku nema.

Znam u čemu bih još uživala, kartanje, volim da se kartam, tablić, remi, nije važno. Predveče, kad sunce lagano odlazi, a more se ljuljuška u svom dobro znanom ritmu, tu na tim klimavim stolicama i sa, ne mnogo priče. Nisam ja baš totalni usamljenik. Mislim, volim da pobegnem i da me se ostavi na miru, ali volim i druženje. Volim ljude prostosrdačne, tihe, nenametljive, takvi prijaju mojoj trenutno iscrpljenoj duši. Eto sam stvorila takvu sliku u glavi da mi je odmah sve dobro.

I ta jedna uvalica, ma i nju sam već iscrtala u glavi, mala, ušuškana i skrivena od pogleda i ljudi. Ne znam da li bih ostala tri dana, tri meseca, a možda i zauvek. Da odem, utonem, gledam, dišem, pišem, mirišem. Sad tako razmišljam, jer mi je glava umorna i zasićena. Stres je postao deo ne svakodnevnice, nego svakog minuta. Ne znam da li se još iko šali i druži ili se svi negde sklanjamo, tražeći neko naj-mesto.

Tamo bih negde ja da odem, da, baš tamo gde tišinu uznemirava galeba krik. Tamo gde se plavetnilo prelama u stotinu nijansi i ne znaš gde završava more, a počinje nebo. Gde se poj cvrčaka meša s mirisom čempresa. A ribari se pojavljuju iz tog plavetnila s prvim nagoveštajem sunca, šireći posle svoje mreže. Sedela bih i satima gledala, a onda bih verovatno uzela punu šaku kamenčića i odsutno ih bacala da mi se vrate. Otišla bih, sutra bih otišla, ma šta sutra, odmah sad, samo da više ne razmišljam.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.