svetlost

Svetlost

Svetlost je nešto što nosimo duboko u sebi i samo od nas zavisi koliko ćemo je pustiti da živi. A često smo zabrinuti, često nismo ni svesni koliko je ona važna i koliko nam daje. Pre nego što sam počela da pišem bila sam puna sumnje, nisam znala da li su to moje mladalačke neispunjene fantazije koje su mi se cepale pod prstima poput iznošene tkanine, a onda sam pomislila, neka, ako ne probam, nikada neću saznati.

Postoje ljudi koji žele da ugase našu svetlost tako što omalovažavaju naše reči i negiraju naše postupke, naša nadanja i naše snove. Često su to ljudi koji ne veruju u sopstvenu svetlost, odnosno, moraju da unište tuđu da bi došli do svoje. Da li su to egocentrični ljudi ili pak, narcisoidni ljudi ne znam tačno, ali tu su negde u toj korpi, gurnuti na dno svojim ogromnim ličnim nezadovoljstvom pokušavajući da zasvetle jedino kada pokažu svoju tamu i svu svoju bespomoćnost.

Gušiti tuđu svetlost, da bi se istakla svoja, oh, kako je to gnusno.

Svetlost se gradi, ona se uči godinama, i samo se dodaje, sa svakim novim iskustvom, jedan po jedan sloj. Kao kad stavljate fil na tortu, pa ako je više filova potrebno staviti, onda morate sačekati i bez žurbe, strpljivo stavljati sloj na sloj, a da se ne pomešaju. Kada se jedan ohladi, onda ide drugi, i tako redom. Jedino na taj način svi ukusi zadržavaju svoja svojstva, a kao rezultat dobijemo pravi erupciju ukusa, zadovoljstva i sreće. E sad, tortu i filove ne možemo praviti baš svaki dan, ali svoju svetlost moramo i možemo uporno i strpljivo iz dana u dan da gradimo.

Samo takvom istrajnošću postajemo svesni činjenice da smo i mi, baš kao i svi drugi zaslužili entuzijazam, osmeh i toplinu. Neko će sad možda pomisliti, to je nedostatak samopoštovanja ili samopouzdanja. Naravno, kad nam se u životu sklope u vrlo kratkom periodu neke loše stvari, onda se i te kako zabrinemo za svoj zdrav razum, a sumnja u nama poprima nenormalne razmere. Kada smo na dnu svašta se dešava u našim glavama, emocije tada dobijaju žestoke šamare, ali jedno moramo da znamo, proći će. Loši periodi baš kao i dobri periodi dolaze i prolaze, to je ciklus koji čini mi se moramo da poštujemo, ali ne smemo i da ga slepo pratimo. Kada je sve dobro, reči i nisu potrebne, a kada je loše, malo se pritajimo, sklonimo i sačekamo. Ni na najveći pljusak nećemo izaći, ako nam baš nije nužda, pa zar nije tako?

Sve ovo postoji u raznim oblicima i odnosima, roditelji-deca, supružnici, prijatelji, poznanici, poslovni partneri. Svesno ili nesvesno podmetanje klipova pod noge jako je destruktivno. Preti čak da uništi i najsamopouzdaniju osobu na svetu. Ovde možemo upotrebiti i izraz, manipulacija, jer ako se to svesno radi, onda smo upotrebili pravi izraz, a ako se radi nesvesno, onda je u pitanju nametanje ega i narcisoidnosti. Tada nastaje pravi psihološki ringišpil sa najmračnijim mestima duše.

Sve zavisi od tačke naše ranjivosti u datom trenutku. Što smo više na dnu, to je lakše nama upravljati i nametati nam neke stvari koje su u normalnim okolnostima za nas potpuno strane. Postoje, naravno osobe koje zaista imaju slabo ili nikakvo samopouzdanje, samo, sada ne govorim o njima, to je sasvim jedna druga priča.

Svetlost, to je ono čime se danas bavimo, univerzalna i samo naša. Ako dovoljno poznajemo sebe shvatićemo da je ponekad teško izvući je na površinu, ali isto tako znamo da je ona tu i da joj je potrebno samo malo vremena, a i truda sa naše strane. Možda se samo na tren umorila, poklekla i malkice zadremala.

I sama sam imala trenutke kada sam želela da delujem odlučno, čvrsto, nepokolebljivo, drugima sam baš tako i izgledala, a jedva da sam imala kontrolu nad sopstvenim telom. Bila sam mesečar koji je besciljno lutao gradom. Vremenom stvari dolaze na svoje neko drugo, novo mesto, a svetlost počinje da se nazire. U početku u nekim tragovima, sitnim predznacima, slabašnim koracima i muklim vapajima. A onda se osnaži, možda joj pomogne poneka topla reč, zagrljaj ili stisak ruke, u svakom slučaju razumevanje je presudno. Ponekad su za to zaslužni bliski ljudi, a ponekad neko koga jedva i da poznajemo. Ponekad nas baš bliski ljudi guraju nazad u tamu, kao da ne žele da zasijamo ponovo, a to je loše i ružno.

I upravo zbog toga, nemojte, nikada i nikome, nemojte dozvoliti da guši vašu svetlost, jer svi smo mi zaslužili taj suncem obasjan trenutak koji, ako ga pažljivo negujemo i ako naučimo da ga vratimo kada se izgubi, mnogo znači, jer je to nešto što gradimo sopstvenim snagama, nešto bez čega ne želimo da živimo i nešto po čemu smo, svako za sebe, jedinstveni i autentični, a to je ono što nas čini ponosnim.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.