Svetlost je nešto što nosimo duboko u sebi i samo od nas zavisi koliko ćemo je pustiti da živi. Često smo zabrinuti i nismo ni svesni koliko je ona važna i koliko nam daje. Pre nego što sam počela da pišem bila sam puna sumnje. Nisam znala da li je želja za pisanjem plod moje mladalačke neispunjene fantazije. One koje su mi se cepale pod prstima poput iznošene tkanine. Poprilično nesigurna, pomislila sam, neka, ako ne probam, nikada neću saznati.
Postoje ljudi koji žele da ugase našu svetlost tako što omalovažavaju naše reči i negiraju naše postupke. Guše naša nadanja i naše snove. To su ljudi koji ne veruju u sopstvenu svetlost, odnosno, moraju da unište tuđu da bi došli do svoje. Da li su to egocentrični ljudi ili narcisoidni, ne znam tačno. Međutim, tu su negde u toj korpi, gurnuti na dno svojim ogromnim ličnim nezadovoljstvom. Jedino, sami sebi zasvetle kada pokažu svoju tamu, u isto vreme i svu svoju bespomoćnost. Gušiti tuđu svetlost, da bi se istakla svoja, oh, kako je to gnusno.
Svetlost se gradistrpljivo. Uči se godinama i samo se dodaje, sa svakim novim iskustvom, jedan po jedan sloj. Kao kad stavljamo fil na tortu, pa ako je više filova potrebno staviti, onda moramo sačekati i strpljivo stavljati sloj na sloj da se ne pomešaju. Kada se jedan ohladi, onda ide drugi i tako redom. Jedino na taj način svi ukusi zadržavaju svoja svojstva, a kao rezultat dobijemo pravi erupciju ukusa. E sad, tortu ne možemo praviti baš svaki dan, ali svoju svetlost moramo i možemo uporno, strpljivo iz dana u dan, razvijati.
Samo takvom istrajnošću postajemo svesni činjenice da smo i mi, baš kao i svi drugi zaslužili entuzijazam, osmeh i toplinu. Neko će sad možda pomisliti, to je nedostatak samopoštovanja ili samopouzdanja. Sigurno da jeste. Naravno, kad nam se u životu sklope, u vrlo kratkom periodu neke loše stvari, onda se i te kako zabrinemo za svoj zdrav razum. Sumnja u nama, tada poprima nenormalne razmere. Kada smo na dnu, pravi ringišpil se dešava u našim glavama. Emocije dobijaju žestoke šamare, ali jedno moramo da znamo, proći će. Loši periodi baš kao i dobri periodi, dolaze i prolaze. To je ciklus koji, čini mi se, moramo da poštujemo, ali ne smemo i da ga slepo pratimo. Kada je sve dobro, reči i nisu potrebne, a kada je loše, pa ništa, malo se pritajimo, sklonimo i sačekamo. Ni na najveći pljusak nećemo izaći, ako nam baš nije nužda, zar ne?
Sve ovo postoji u raznim oblicima i odnosima, roditelji-deca, supružnici, prijatelji, poznanici, poslovni partneri. Svesno ili nesvesno podmetanje klipova pod noge, jako je destruktivno. Preti čak da uništi i najsamopouzdaniju osobu na svetu. Ovde možemo upotrebiti i izraz, manipulacija. Ako se to svesno radi, onda smo upotrebili pravi izraz, a ako se radi nesvesno, onda je u pitanju nametanje ega i narcisoidnosti. Tuđom manipulacijom naterani smo na čeprkanje po najmračnijim mestima svoje duše.
Sve zavisi od tačke naše ranjivosti u datom trenutku. Što smo više na dnu, to je lakše nama upravljati i nametati nam neke stvari koje su, u normalnim okolnostima, za nas potpuno strane. Postoje, naravno, osobe koje zaista imaju slabo ili nikakvo samopouzdanje, ali sada ne govorim o njima, to je sasvim jedna druga priča.
Svetlost, to je ono čime se danas bavimo, univerzalna i samo naša. Ako dovoljno poznajemo sebe shvatićemo da je ponekad teško izvući je na površinu. Takođe znamo da je ona tu i da joj je potrebno samo malo vremena, a i truda s naše strane. Vratićemo je, možda se samo na tren umorila, poklekla i malkice zadremala.
I sama sam imala trenutke kada sam želela da delujem odlučno, čvrsto, nepokolebljivo. Drugima sam baš tako i izgledala, a ja znam da sam jedva imala kontrolu nad sopstvenim telom. Bila sam mesečar koji je besciljno lutao gradom. Vremenom stvari dolaze na svoje neko drugo, novo mesto, a svetlost počinje da se nazire. U početku u nekim tragovima, sitnim predznacima, slabašnim koracima i muklim vapajima. A onda se osnaži, možda joj pomogne poneka topla reč, zagrljaj ili stisak ruke. U svakom slučaju razumevanje i vetar u leđa su presudni. Ponekad su za to zaslužni bliski ljudi, a ponekad neko koga jedva i da poznajemo. Ponekad nas baš bliski ljudi guraju nazad u tamu, kao da ne žele da zasijamo ponovo, a to je loše i ružno.
I upravo zbog toga, nemojte, nikada i nikome dozvoliti da guši vašu svetlost, jer svi smo mi zaslužili taj Suncem obasjan trenutak. Ako ga pažljivo negujemo i naučimo da ga vratimo kada se izgubi, na dobrom smo putu. Naime, to nešto što gradimo sopstvenim snagama, nešto bez čega ne želimo da živimo i nešto po čemu smo, svako za sebe, jedinstveni i autentični. I tek tada, možemo biti ponosni na sebe.