Sve stoji samo virus…

Sve stoji. Život stoji i čeka. Stoje avioni, vozovi i kamioni. Samo virus putuje. Čitav svet, cela ova naša kugla postala je jedna ogromna čekaonica. U trenucima kad me uhvati strah i nespokojstvo pomislim na druge. Pomislim na Italiju, Španiju, Ameriku, Afriku, tako su mi daleke, a opet, tako su blizu. Da li mi je lakše, ne nije, nekako je drugačije. Zbunjujuće je, jer ovo je prvi put u mom životu da svi, ceo svet u istom trenutku ima iste strahove, želje, istu bol i nespokojstvo. Sadašnjost je tema broj jedan, a budućnost, ona je danas tako daleka.

Dugo ništa nisam pisala. Eto, stoji i reč koju nikako ne mogu da pretvorim u rečenicu. Neće da me sluša, kao da se otima se i beži, a u stvari, stoji. Reč se pretvorila u bol, bolest i nešto još mnogo gore. Strah je preuzeo glavnu ulogu, svi isto mislimo, a ne smemo to da izgovorimo. Teško je. Batrgamo se. Želimo onaj naš život koji nam je u sećanju i da, želimo ga nazad i to onakvog savršeno, nesavršenog.

Gledam fotografije, stare i nove. Tražim u njima nešto, možda spokojstvo, radost ili možda nostalgiju i bezbrižnost. A mislili smo da smo prošli sito i rešeto. Neki od nas i jesu, neki manje, neki više. I možda smo se nadali da je najgore prošlo, da idu svetliji dani, al’ eto, đavo ne spava – i od goreg ima gore. A zašto, pitam se – i od boljeg ne postoji bolje. Osećam obavezu da nešto napišem kako bih i sama sudelovala u ovom kolektivnom ludilu. Na silu pišem, jer mi je tema mrska, a more i plavetnilo su tako daleki. Ne volim na silu da pišem, a opet nešto stoji u grlu pa hoće da vrisne ako ne napišem.

Kad smo bili zatvoreni samo sam čeznula da izađem napolje. Da se prošetam po gradu. Da gledam već gledano i ono što nikad nisam. Izašla sam, prošetala gradom, nije bio isti. I jeste i nije. Bilo je plastično. Namešteno kao kulise za neku predstavu punu naturščika. Kao sve je isto, a ništa nije isto. Ni ja, ni ljudi oko mene. Ne znam bili smo i još smo čudni u pokušaju da sve vratimo na stara podešavanja. Znam da želimo opuštenost i ležerno ćaskanje, a toga još nema, stegnuti smo.

Pošto su nam se reči izgubile, a misli postale suviše mračne, okrenuli smo se fotografisanju. Snimali smo ko ludi i to kačili gde god smo stigli. Kamera na mobilnom je radila trista na sat. Fotkali smo komšije od prekoputa kad su nam mahali, šta smo kuvali, ostatke hrane, prevrnute čarape, red, nered, ptice u letu i svetlo na nekoj usamljenoj terasi. Sve moguće i sve nemoguće što bi nam palo na pamet, ulazilo je u naš kadar.

Nemogućnost dodirivanja nas je izluđivala i još uvek je tako. Fale nam ljudi i bliskost, porodica i prijatelji. Fale nam zagrljaji i poljupci. A ja, tako bih da zagrlim, čvrsto, prisno i blisko. Bar na tren da osetim mir umesto nespokojstva, ali stvari su takve kakve jesu, one stoje i samo virus putuje.

Sve stoji. Nebo je čistije. More je čistije. Reka je čistija. Priroda je zelenija. Sve je čisto, ljudi ima i nema, a virus putuje. Navikavamo se na ono na šta nikad ne bismo smeli da se navikavamo. Internet nam je omogućio da sedimo i putujemo. Um putuje, a telo miruje i to je tako neprirodno i nemoguće. Šta će biti posle ovoga? Bićemo bolji? Gori? Bićemo isti? Nasula sam čašu vina, nazdravila ne znam već čemu, sela i razmišljala o tome ko treba da putuje, virus ili mi.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.