Stereotipi, dakle, ježim se i užasavam od njih. A ljudi ih s takvom lakoćom izbacuju i pritom uopše ne razmišljaju koliko jednom stereotipnom rečenicom mogu da povrede nekoga. Sva sreća pa sam naletela na jedan tekst koji govori baš o tome, inače bih mislila da sa mnom nešto nije u redu.
Tim Louren, psihoterapeut i novinar, napisao je članak u kojem govori kako zaista možete pomoći čoveku koji doživljava bol. Ako želite da ga celog pročitate vrlo lako se može pronaći.
Ovo je teška tema, vrlo ozbiljna i koliko god mislili da možemo s njom da se suočimo, tek sami kada se nađemo pred težinom neke situacije, tek tada možemo da shvatimo koliko je teško.
Pogađate, reč je o gubitku bliske osobe, reč je o ozbiljnoj bolesti, reč je o rušenju nada, snova, reč je o stvarima koje iz korena menjaju naše živote i pretvaraju ih u nešto drugo.
Dajem sebi za pravo da pišem o tome jer sam i sama doživela tragediju kako u mladosti, tako i u nekim srednjim godinama.
Sasvim mi je jasno da ljudi ne znaju koje reči da upotrebe ne bi li pomogli, ohrabrili, ili na bilo koji drugi način pomogli onima kojima je pomoć potrebna.
Tada pribegavaju stereotipima, citiram deo teksta:”Ako se Vama desila nevolja i neko Vam neprestano ponavlja stereotipne fraze: „Ko zna zašto je to dobro“, „Ovo će te učiniti još boljim i jačim“, „Ništa se ne dešava bez razloga“, „Treba preuzeti odgovornost za svoj život“, „Ovo je moralo da se desi“, „Sve će biti dobro.“
Čak i kad se govori u najboljoj nameri, stereotipi su nešto najgore što možemo čuti, štaviše, iritantno je, barem meni.
Takođe, ne možemo očekivati razumevanje od osoba s kojima nismo mnogo bliski. Od njih dobijamo trenutno saosećanje i skoro da mi je normalno da upotrebljavaju te reči, te stereotipe, koji se uglavnom i govore u teškim situacijama.
U početku, kad Vam se nešto loše dešava, tada toliko i ne obraćate pažnju na reči Vama upućene, naravno, u šoku ste i malo toga dopire do Vas, međutim, vremenom počinju da Vam smetaju.
Nisam neko zlopamtilo i lako mogu da otklonim stvari tako da do mene ne dopiru. Puno gluposti sam se naslušala u teškom periodu svog života, nisam ni zamerila, samo sam ih stavila na neko meni udaljeno mesto.
Međutim, od prijatelja, porodice, od nama najbliskijih ljudi, od ljudi koji trebaju da nam budu najveća podrška, e, od njih te reči zvuče groteskno, štrče i iskaču iz konteksta, i srozavaju bliskost.
Takve reči s njihove strane bole, jako bole. Bole zbog toga što su pokazatelj nedostatka empatije prema situaciji u kojoj se nalazimo.
Zapravo, od njih se ni ne traže bilo kakve reči, nema potrebe za tim. U njihovom slučaju reči su suvišne.
Od njih se očekuje samo da budu tu pored Vas/nas, kad nam se priča da pričamo, kad nam se tuguje da nas puste da i to radimo jer je i to deo procesa koji mora da odradi svoje.
Kad pokleknemo da nas pridrže.
Kad se zakočimo da nas poguraju, lagano, nežno, nenametljivo.
Kad se osećamo izgubljeno da nam pažljivo pokažu pravac.
Kad se osećamo slabo i usamljeno da nam kažu da su oni tu, pored nas i da će tu ostati dokle god je potrebno.
Kad nam se plače, da nas puste da se izridamo do mile volje, a ne da nas zaustavljaju.
Bila sam u situaciji kada sam i sama trebala da budem nečija podrška, ne znam, čini mi se da sam to dobro uradila.
Klonila sam se stereotipa, savetovanja i mudrovanja, samo sam bila prisutna. Svaki dan, svaki sat, u ponoć, u ranu zoru, kad god je bilo potrebno i koliko god je bilo potrebno.
Nije mi bila potrebna nikakva zahvalnost, niti mi je sad potrebna. Među bliskim ljudima to se oseća.
Da li smo dorasli teškim situacijama, nažalost, ne znamo dok se ne nađemo u nekoj. Nema reči kojom možete da utešite nekoga, jednostavno ne postoji. To je ono šta mogu da kažem iz svog iskustva. Nisam od onih što prosipaju pred koga god stignu svoju nevolju. Nisam ni neka kukumavka.
Samo hoću da kažem da se klonim stereotipa, tačnije, bežim od njih. Pre ću da ćutim nego da bubnem neku glupost.
A ono što je zaista važno je da imamo uz sebe nekog kad i ako nam se dešavaju, a nadam se da neće, loše stvari.
