srce

Srce

Ljudi, žena, čovek, dete, srce. To su učesnici ovog cirkusa zvanog svet. I negde smo se zaglavili. Da li je prošlost ono što prizivamo ili je to nedosanjana budućnost, ali sadašnjost, ona je prazna, ona stoji, ona je zaglavljena, urušena.

Čini mi se, nikad kao pre, čujem jecaje bez glasa, osećam vapaj, traži se čoveštvo, traže se ljudi. A sve je nekako isuviše mlako, bezvoljno, ravnodušno, u isto vreme i puno zarobljenog naboja, koji nema gde, a i ne zna šta će sa sobom. Nešto je pošlo naopako. Mikrosvet je postao jedno ogromno carstvo, a srce je postalo manje od makovog zrna.

Nije toliko suština u tome da je potrebno promeniti svet. Sa promenama moramo početi od nečeg mnogo manjeg, a mnogo komplikovanijeg, moramo promeniti srce u ljudima.

Moramo promeniti sebe, tebe, nas, Vas…došlo je vreme u kome moramo promeniti sve.

Kao pčele u košnici zuje mi u glavi neke krupne reči, gomilaju se fraze i sve idu u istom pravcu. Reči kao što su ekologija, filantropija, humanost, tolerancija, mir… I malo dete već zna da ono o čemu se stalno priča je nešto što nam nedostaje.
A mi smo to nekako negde pogurali i zdušno prihvatili ovaj, ovakav, novi način razmišljanja i delovanja gde je bezdušnost postala sasvim normalna stvar.

Šta nama znači ekologija ako ćemo papirić, pikavac ili praznu konzervu baciti gde god stignemo, samo ne tamo gde im je mesto. Šta će nama ekologija ako nismo u stanju da čujemo cvrkut ptice, osetimo miris šume, primetimo cvet na livadi ..

Šta nama znači reč humanost ako ne želimo komšiji da kupimo novine ili pridržimo vrata od lifta. Malo dobro delo, možda osmeh nekom potpuno nepoznatom, možda neka ljubazna reč kasirki kojoj je već svega preko glave, a nije ni platu primila i uprkos tome se smeši dok otkucava našu robu. To je nešto što ništa ne košta a ispunjava. Za tako nešto nisu nam potrebni novci, kule i gradovi. Potrebno je samo malo dobre volje.

Šta nama znači filantropija ako ćemu upotrebiti najgore reči za nekog ko čeprka po kotejneru ili ako ne znamo da je darivanje u trenucima kada je to najpotrebnije, najveći dar koji nekome možemo dati. Ako je čovek, čoveku postao vuk, šta će nama filatropija.

Šta nama znači pozivanje na toleranciju ako kod prve reči našeg sagovornika skačemo, jer nam se učinilo da se neće složiti sa nama. Šta će nama bogatstvo različitosti kada ne znamo šta sa tom različitošću da radimo. Ako su stalno prisutne predrasude, stereotipi i osuđivanja, čemu onda tolerancija.

Sve dok ne promenimo srce u ljudima i dokle god to srce kuca samo za sebe, mi ćemo biti stegnuti i upućeni samo na sebe. Sve dok su samoživost, oholost pa čak i podmuklost osnovne kategorije koje su trenutno na snazi, džaba nama sva ova priča.
A srce je mali, malešni motor i pokretač i ono nam govori ili barem pokušava da nam kaže u čemu grešimo. Samo je potrebno da ga oslušnemo, jer svačije srce govori na različit način i samo mi znamo šta ono želi da nam kaže.

Sve može da se nauči. I srce može da nauči i srce može nas da nauči. Ono je jedno i jedino u supotnosti sa svim pogrešnim stvarima koje ponekad uradimo.

Stoga, ne menjajmo svet nego slušajmo ono malo, majušno u sebi. Naše srce. Tu je početak i kraj svih pitanja i odgovora. Naš glavni zadatak je da probudimo srce, kako u nama samima, tako i u ljudima oko nas.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.