Sramota, nikoga više nije briga da li uopšte postoji. Sram, stid ili sramota je po definiciji diskretna, osnovna emocija koja pokreće ljude da sakriju ili negiraju svoje greške. Spada u grupu moralnih emocija. Pad morala i njegovih vrednosti direktno je uticao na negiranje sramote. Suviše često čujem – sram te bilo, a čini mi se da se i taj smisao izgubio. Nekada, u vreme pravih vrednosti, ta konstatacija je imala svoju težinu, danas više ne.
Tužna sam zbog toga, svakim danom i sve više. Sramota me je zbog drugih i što pripadam društvu koje se srozalo do neviđenih dubina. Ne radi se toliko o materijalnom, koliko o socijalnom siromaštvu duha u kojem jedinka opstaje samo ako je bahata i puna sebe. Prostota je zamenila sramotu i mnoge nije briga. Ne shvataju da nam je potrebna ta reč, jer je ona metafora i kompas ličnog nepropadanja. A uvek i u svemu polazimo od ličnog, jer ako sebe dovedeš u red, poboljšaćeš na mikro planu i svoju okolinu. Mnogo takvih sitnih pomaka iz blata, može da pomogne da naučiš kako da izbegneš tu kaljugu. Dugo traje naše valjanje, pa smo i izgubili osećaj, a to je ono što najviše boli.
Živim u Beogradu, dugo, jako dugo i pamtim mnogo bolja vremena. Eto i to me boli što pamtim. Takođe, sebi mogu da dam za pravo na kritiku, nostalgiju i sraman sunovrat današnjice. Poštovanje je još jedna reč koja gubi svoj smisao, poštovanja više nema. Bar ne onakvog, kakvo je vredno pažnje. Poštuju se neke druge stvari i nikoga nije sramota što se te druge stvari neprimereno veličaju. Čini mi se, u stvari, da je – spin – nova reč već neko duže vreme. Kako izokrenuti sve, pa i ono najlošije u nešto, nazovi dobro. Bez imalo stida i srama izvrće se sve što nije na liniji uspostavljača novih vrednosti, koje to odavno nisu.
Sretnem danas komšiju iz susedne zgrade, šeta kuče. Ne poznajemo se, čak se i ne pozdravljamo, možda samo u prolazu klimnemo glavom. Gledam kuče se pokakilo i on vadi kesicu iz džepa i skuplja one ostatke iza svog psa. Do te mere smo se srozali da me je i taj postupak, koji je negde drugde sasvim normalan, dodirnuo. Štaviše, do pre izvesnog vremena ovo je bilo sasvim normalno ponašanje, a onda više nije.
“Izvinite – rekoh, moram da Vam kažem, bravo za ovaj postupak, toliko je postao redak da me je prijatno iznenadio. Da, nažalost, reče on, jako redak, ali polazim od sebe, a možda će još neko da prati mene.” Ponovo mi je knedla u grlu, ponovo gutam reči zahvalnosti i boli.
Znate, sećam se dana kada je Beograd bio oličenje kulture, avangarde – Bitefa, Festa, pozorišta malih i velikih. I danas ima, ali postoji jedno veliko, ali. Sećam se i kako smo ponosni bili na mjuzikl, prvi u Evropi, posle SAD, bila je to “Kosa.” Da, jedino u Beogradu – Dušan Prelević Prele, Mira Peić, Dragan Nikolić, Branko Milićević, Seka Sablić i drugi. Nismo tada osećali sramotu, naprotiv, ponos i dostojanstvo bilo je primarno osećanje. Bore se danas ti naši glumci za parče kulture koja nam je oteta, barem parče, kad ne može malo više. Mali Njujork, tako su tada mnogi nazivali Beograd.
Volim ovaj grad isto onoliko koliko sam ga volela i ranije, ali sad me boli ta ljubav. Vidim oko sebe isto razočarane kao što sam i sama, ima nas, sećamo se i znamo. I nismo manjina, ima nas, ali smo gurnuti, skrajnuti. Mi pamtimo i znamo da je sramota, kad nema sramote. Čekamo onu iskricu koja će nas ponovo vratiti na put dostojanstva i kada će sramota zauzeti ono mesto koje joj pripada.