Skuvaj mi kafu, al’ neka bude dobra, jaka i bez šećera. Moram da Vam kažem da baš biram gde i kod koga ću da popijem kafu, jer nije svejedno. To je moj omiljeni napitak i ako mi skuvaš tanku, pa da ne znam da li je čaj ili kafa – ‘fala lepo, ne pijem. A koliko se samo obradujem kada neko zna i kada “potrefi” pravu meru. Ne pijem je na litre, dve tri šoljice u toku dana i to je to, al’ mora da bude prava. Mora da zamiriše, mora da zapeni, razmrda, okrepi, probudi – mora, jednostavno mora – tek onda je prava.
Pre izvesnog vremena mi je bilo neprijatno da odbijem ili čak da ne popijem neki na brzinu skuvan tanjež, vremenom, više ne. Naučila sam kod koga ću s velikim užitkom da popijem kafu, a kod koga ne, i nije me sramota da to i kažem. “Ne kuvaš dobru kafu i nemoj mi je ni nuditi”, tačka. Oko kafe nema pregovora. Ako baš jako sumnjam u veštine domaćina, a pije mi se kafa, e onda lepo zamolim da je sama skuvam i svima dobro.
U našem mentalitetu ispijanje kafe je ritual, tradicija. Uz kafu vežemo lepa i ugodna prijateljska ćaskanja, ponekad čak i prepiranja, međutim, sve je to u redu. Sve je onako “natenane”, što bi naše bake rekle – “gre’ota je srknuti s nogu”, u jednom gutljaju – “nema tu lepote” – dete moje – “a ni uživanja”.
Drugo je to kad te zovu na piće, ali kad te zovu na kafu, e to je već druga priča. Kafa je onako prisna, topla i naravno “prosvetljujuća”, jer toliko toga se sazna i ispriča uz taj opojni, braonkasto-omamljujući mirisni napitak. Trač parija uz kafu, heh, milina.
Recimo, u Milanu, a za njih kažu da prave najbolji espreso na svetu (koji, samo da kažem, pijem jedino napolju, u kafićima) pravilo je – ako si u Milanu, nemoj da ti se desi da ne popiješ espreso. I oni to rade baš tako. U prolazu, na brzinu, s nogu…nema se vremena, al’ ne sme ni da se propusti. Mislim, ne sumnjam ja u to i sve je to u redu, samo to mu onda više dođe kao dop u prolazu, ali ne i ćejf.
Odrastajući, svako od nas je učio kako se pravi dobra kafa. Načina ima mnogo. Danas, recimo je postala praksa i uveliko je prihvaćen način kuvanja iste, onako na brzinu.
Ketler ili kuvalo za vodu očas posla zagreje vodu. U šoljicu strpamo kašiku-dve kafe, sipamo u sekundi zagrejanu vodu iz ketlera i gotovo. Dok trepnemo napravili smo naš omiljeni napitak.
Iskreno, prvi put kad sam videla da mi se kafa kuva na taj način, zgorozila sam se i zapanjila. Ono jeste brzo i tačno je, ne gubi se vreme čekajući vodu da provri, ali…
Samo, šta bi sa džezvom? Gde je tu “obavezno sipaj hladnu vodu iz česme”. Gde je tu miris sveže tek samlevene kafe koji kada uđe u nos prosto te mami da je pojedeš onaku živu. A ono, sačekaj da provri, skloni je sa ringle, odaspi malo iz džezve da ne prelije, stavi nekoliko kašičica, u zavisnosti, naravno, od toga koliko kafe kuvaš. Zatim, vrati je na šporet i kad počne da nadolazi – nemoj slučajno da provri jer se gubi na ukusu. Odmah skloni džezvu sa ringle, lagano promešaj pa isto to ponovi još dva puta. Na kraju, dodaj onaj višak vode odozgo i još jednom lagano promešaj. Sipaj je u šoljicu i neka malo odstoji, da se slegne.
Tako je mene učila moja baba koja je kuvala najbolju kafu na svetu. Tu moram još da dodam, moja baba je za svako kuvanje kafe, mlela i to na onaj ručni mlin, da bude sveža. Doduše, to je onda znalo da potraje, ali isplatilo bi se čekanje.
Koliko puta sam čula ono – “Uf, kakvu sam danas dobru kafu popila. Zatim: “Skuvala mi kafu tako tanku da ne znam ni da li sam je popila”.
Vremenom smo razvili svoj ukus za dobru kafu do tančina. Tačno znamo šta želimo. Već s vrata ide ono : “Daj onu jednu pravu, jaku i bez šećera” ili “Turi kafu taman kad dođem da je gotova”. I obavezno, napomena: “Samo nemoj da provri”.
Trikovi za pripremu savršene šoljice ne postoje, sve je u nama i onako kako smo navikli, a pena, uhh, pa to je tek posebna priča. Pena je prvi znak “dobre” ili pak “nevešto skuvane” kafe. Iako, ima i onih koji više vole kad nema pene, lično, u tu grupaciju ne spadam. Volim kada je pena gusta i obilna, sa sve onim mehurićima. A kafu ne volim baš kad je vruća, a bome ni da je hladna, nego, onako srednje.
Volim kad je topla, taman toliko topla da kod prvog “srka” osetim pun ukus i aromu. I kad mi se od užitka sva čula u sekundi probude, onda znam da je prava.
Šta da Vam kažem….
Zažmurim, duboko udahnem miris i ako kod prvog gutljaja osetim užitak, odmah pomislim – to je prava kafa. Taj prvi gutlaj mi je savršen uvod za početak dana. Takođe je nezamenjiv trenutak popodnevnog opuštajućeg rituala. Sami ili u društvu dragih ljudi? O tome ne razmišljam – odlična je kako god da okrenemo.
Zato, kad kažem – skuvaj mi kafu i neka bude dobra, jaka i bez šećera, već unapred se radujem. Za mene su to posebni trenuci u toku dana koje izdvajam kao čist hedonizam. Oni za mene nikako nisu usputni već ih sa ogromnim nestrpljenjem iščekujem.