Sada, kada ništa na svetu
ne može vratiti dane prohujalog leta
naš sjaj u travi i bleštavost sveta,
ne treba tugovati,
već tražiti snage u onom što je ostalo
i s tim živeti.
William Wordsworth
Davno sam gledala film ”Sjaj u travi”, a mogla bih opet, gledljiv je i nakon toliko godina.
Protagonisti, koje tumače Warren Beatty i Natalie Wood , su Deanie i Bud, dvoje gimnazijalaca u jednom kanzaškom gradu 1920-ih, i koji se vole, ali čije odnose sve više opterećuju kako socijalne razlike, tako i pritisak okoline, koja s jedne strane insistira na konzervativnim vrednostima poput devičanstva, a sa druge strane na hedonizmu i slobodnom duhu flapper devojke.
Tada sam prvi put čula i za ovu pesmu i za ovog pesnika. Naravno da sam odmah posle filma skoknula do prve biblioteke, potražila zbirku pesama Wordsworth-a, i ”progutala” sve od reda, a najviše se zadržavši na pesmi iz filma. Napisala sam samo prvu strofu, ona je na mene ostavila najjači utisak, a ako želite možete je vrlo lako pronaći i pročitati je celu.
Neke stvari se nikad ne menjaju, i zbog toga su filmovi i knjige iz kategorije klasika uvek primamljivi i neprevaziđeni. Vremena su se promenila, daleko smo danas od opisanog konzervatizma, i daleko smo od učmalog razmišljanja jedne male sredine, ali nismo daleko od socijalnih razlika koje su i dan, danas i te kako vidljive i važne u mnogim društvenim krugovima.
Sjaj nekoga ili nečega, često nije realan, često je nasleđen, i to mu onda dođe nešto kao kićenje tuđim perjem ili preuzimanje zasluga nekog drugog, u ovom slučaju, naših predaka, za sopstena činjenja. Ponekad taj sjaj može pogrešno da odvuče u nekom nerealnom pravcu. Sam po sebi sjaj ima svoj šarm i svoju lepotu, ali čini mi se da je zloupotrebljen.
Konzervatizam je licemeran i nisam mu baš sklona. Očuvanje tradicije to je jedino što mislim da je vredno i važno u celoj toj ideji, a navike i predrasude koje se prenose mlađim naraštajima, više je štetno, nego dobro. Tradicija izražava skupljenu mudrost prošlosti koja bi trebala da bude savršen spoj sa savremenim, današnjim tokovima i razmišljanjima mladih ljudi, a ne da im se nameće i da ih guši. Takođe, tradicija pojedincu daje osećaj pripadnosti i stabilnosti, a promene su putovanje u nepoznato. Stoga je jako važno napraviti dobru ravnotežu, naći pravu meru između prošlosti i sadašnjosti.
Tako na primer, moj deda, činilo mi se, kada sam bila mala, da je najmudriji čovek na svetu, toliko lepih razmišljanja i priča sam čula od njega, i žao mi je što ga više nema, jer tada možda i nisam baš shvatala, šta mi tačno govori. Sada u ovim godinama vrtim njegove reči i rečenice, i znam da bih imala gomilu pitanja da mu postavim. To je bio pravi spoj mudrosti i mladosti, savršena kombinacija.
Još malo da se vratim na gore spomenuti film i socijalne razlike, koje takođe kao proizvod sredine, nije bitno da li je mala ili velika, mogu da budu jako loše, čak pogubne. Pripadnost ”pogrešnoj” društvenoj klasi, poreklo iz obične radničke porodice već u startu ograničava po pitanju mnogih stvari, da li je to predrasuda ili ne? Tu spada mogućnost obrazovanja, kretanje u elitističkim krugovima koji imaju veze i vezice, poznanstva takve vrste, gde je već predodređena budućnost i lakoća postizanja ličnih ciljeva jasno definisana, a bez mnogo truda.
Lično više cenim ljude koji su sami uz mnogo truda, rada i upornosti stvorili svoju budućnost, nego parazite koji su dobili sve na tacni, pa ni tada nisu zadovoljni. Sjaj za takvu vrstu ljudi nikada nije dovoljan i dobar.
Samo sam malo začeprkala ovu temu koja je mnogo dublja i kompleksnija. Klasne razlike, kako u prošlosti tako i u današnje vreme jako su neugodne, i nismo imuni na njih. Meni nije problem, vrlo dobro znam koga ću više da poštujem, ali da li je i kod drugih tako. Da li više cenimo lični sjaj, onaj koji sami sebi stvorimo ili onaj nasleđeni, dobijeni, bogomdani sjaj.
Ovaj film je klasična priča o društvenim klasama i socijalnim razlikama, tema koja nikada ne zastareva. Nepravda ili pravda? Podeljene karte i sudbina.
