To je kad pomogneš nemoćnom ili siromašnom i ne trubiš o tome gde god stigneš. Kada sam na nekoj društvenoj mreži stalno mi iskaču razni citati i mudre misli. Ljudi to dele, komentarišu i obožavaju autore mudrih misli i citata.
Ne daj Bože da se nešto i pročita od tih autora, pisaca. Ne, lakše je ovako, klikneš, podeliš i gotovo. Ispunili smo svoju današnju kvotu i potrebu za mudrošću.
Nego, nisam o tome htela, ovo mi je bilo onako usput.
Svaki drugi citat, video klip ili misao je o dobroti. Svi se, ili bar većina, koliko samo primetila, odmah uhvati za to, kao muva na lepak.
Meni se odmah pale crvene lampice, blinkaju i pibiću biiip….biiip…biiiip. Tu nešto nije u redu. Zašto se dobrota toliko priziva, ako je ona u nama? Čim se o nečemu toliko priča, to je nešto što manjka. Ako nam je za dobrotu potreban, da upotrebim modernu reč, ”marketing”, hmmm, mrka kapa. Izgleda da smo mnogo zagudili u nedobrotu kad nas stalno podsećaju.
Dobrota bi trebalo da je sasvim normalna stvar, kao kad kažeš ”dobar dan”. Ona o kojoj nije potrebno pričati, pisati, pevati, nego se podrazumeva. Nema potrebe za tolikim isticanjem i privlačenjem pažnje.
Mada, verovatno, mi svi mislimo za sebe da smo dobri ljudi, da smo spremni da pomognemo drugima, da ih saslušamo, da pokažemo brigu i saosećanje. A biće da je obrnuto i da smo zaboravili. Sve mi se čini da je sebičluk i okupiranost sobom, zauzelo mesto svemu ostalom.
Empatija ili saosećanje sa drugom osobom, negde je nestala, ili je ima, ali u poprilično smanjenom izdanju.
Vreme koje neko izdvoji za Vas/nas to je najveći kompliment koji neko može da vam da. Ovo nisu moje reči, pročitala sam u velikom delu Marka Aurelija ”Razgovori” ili ”Meditacije” kako ga još prevode. Svima koji nisu pročitali eto jedno, jako dobro štivo staro 1800 godina, koje se čita i danas, i nijednog trenutka nije izgubilo na bitnosti svakodnevnog života, kako tada, tako i danas.
Da se vratim na sevap. Malo, malo pa mi misli odlutaju, urone u neke slične teme, i tu onda nema kraja.
Sevap je pomaganje, davanje, toliko mnogo ima načina da pokažemo da smo uz nekog. Pritom nema potrebe za onim, ja sam ovo i ja sam ono…tom i tom! Pustimo neka empatija zauzme svoje pravo mesto i otera sebičluk za sva vremena.
Ako u sebi osetimo zadovoljstvo i ako se posle učinjenog dobro osećamo, onda smo na pravom putu.
I nema tu udaranja na sva zvona, ne, to se tako ne radi!
I nemojte da nas na sevap moraju podsećati citati i mudre misli sa društvenih mreža!
