sevap

Sevap

Kada kažemo sevap, to je kad pomogneš nemoćnom ili siromašnom i ne trubiš o tome gde god stigneš. Na svim društvenim mrežama stalno iskaču razni citati i mudre misli. Ljudi to dele, komentarišu i obožavaju autore istih.

Ne daj Bože da se nešto i pročita od tih autora, pisaca. Ne, lakše je ovako, klikneš, podeliš i gotovo. Ispunili smo svoju današnju kvotu milosti i potrebu za mudrošću.

Nego, nisam o tome htela, ovo mi je bilo onako usput.
Svaki drugi citat, video klip ili misao je o dobroti. Svi se ili bar većina, koliko samo primetila, odmah uhvati za to, kao muva na lepak. Odmah mi se pale crvene lampice, blinkaju i pibiću biip….biiip…biiiip. Tu nešto nije u redu. Zašto se dobrota toliko priziva, ako je ona u nama? Čim se o nečemu toliko priča, to je nešto što manjka. Ako nam je za dobrotu, samilost ili milosrđe potreban ”marketing”, hmmm, mrka kapa. Biće da smo mnogo zagudili u nedobrotu.

Dobrota bi trebalo da je sasvim normalna stvar, kao kad kažeš ”dobar dan”. Ona o kojoj nije potrebno ni pričati, ni pisati, ni pevati. To bi trebalo da je nešto što se podrazumeva. Nema tu mesta prizivanju. Barem je to tako u mojoj glavi.

Iako svi mislimo za sebe da smo dobri ljudi, da smo spremni da pomognemo drugima, da ih saslušamo, da pokažemo brigu i saosećanje, da se žrtvujemo, nešto tu ne štima. A biće da smo zaboravili te “zastarele” vrednosti. Sve mi se čini da je sebičluk i okupiranost sobom, zauzelo mesto svemu ostalom.

Empatija ili saosećanje sa drugom osobom, negde je nestala ili je ima, ali u poprilično smanjenom izdanju.
Vreme koje neko izdvoji za Vas/nas to je najveći kompliment koji neko može da vam da. Ovo nisu moje reči, pročitala sam u velikom delu Marka Aurelija ”Razgovori” ili ”Meditacije” kako ga još prevode. Svima koji nisu pročitali eto jedno, jako dobro štivo staro skoro dve hiljade godina, koje se čita i danas. Ni u jednom momentu nije izgubilo na bitnosti svakodnevnog života, našeg odnosa prema njemu i ljudima koji nas okružuju kako tada, tako i danas.

Da se vratim na sevap. Svako malo mi misli odlutaju, urone u neke slične teme, i tu onda nema kraja.
Sevap je pomaganje i nesebično davanje. Toliko mnogo načina ima kojima možemo da pokažemo da smo uz nekog. Da nam je stalo. Da smo spremni da pomognemo. I pritom nema potrebe za onim, ja sam ovo i ja sam ono…tom i tom! Pustimo neka empatija zauzme svoje pravo mesto i otera sebičluk za sva vremena.

Čak sam skeptična i prema onoj frazi – pomozi pa će ti se vratiti. Možda i jeste tako, ali ja ne mislim tako. Pomažeš zbog toga što znaš i osećaš da je to važno i da je to jedino ispravno, a ne zbog toga da bi ti se vratilo.

Ako u sebi osetimo zadovoljstvo i ako se posle učinjenog dobro osećamo, onda smo na pravom putu.
I nema tu udaranja na sva zvona. Ne, to se tako ne radi, jer to je onda skretanje pažnje na sebe i na svoje postupke, valjda zbog toga da drugima pokažemo kako smo mi dobri ili šta već, a to nikako nije suština.

I nemojte da nas na sevap moraju podsećati citati i mudre misli sa društvenih mreža! Nemojte da budemo licemeri, jednostavno, budimo dobri.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.