Sevap, to je kad pomogneš nemoćnom ili siromašnom i ne trubiš o tome gde god stigneš. Ako nam je za dobrotu, samilost ili milosrđe potreban ”marketing”, hmmm, mrka kapa. Biće da smo mnogo zagudili u ono što nije dobrota. Na svim društvenim mrežama stalno iskaču razni citati i mudre misli. Ljudi to dele, komentarišu i obožavaju autore istih. Ne daj Bože da se nešto i pročita od tih autora, pisaca. Ne, lakše je ovako, klikneš, podeliš i gotovo. Ispunili smo svoju današnju kvotu milosti i potrebu za mudrošću.
Nego, nisam o tome htela, ovo mi je bilo onako usput. Svaki drugi citat, video klip ili misao je o dobroti. Svi se ili bar većina, koliko samo primetila, odmah uhvate za to, kao muva na lepak. Odmah mi se pale crvene lampice, blinkaju i pibiću biip….biiip…biiiip. Tu nešto nije u redu. Zašto se dobrota toliko priziva, ako je ona u nama? Čim se o nečemu toliko priča, to je nešto što manjka.
Dobrota bi trebalo da je sasvim normalna stvar, kao kad kažeš “dobar dan”. Ona o kojoj nije potrebno ni pričati, ni pisati, ni pevati. To bi trebalo da je nešto što se podrazumeva. Nema tu mesta prizivanju. Barem je to tako u mojoj glavi.
Iako svi mislimo za sebe da smo dobri ljudi, da smo spremni da pomognemo drugima, da ih saslušamo, da pokažemo brigu i saosećanje, nešto tu ne štima. A biće da smo zaboravili te “zastarele” vrednosti. Sve mi se čini da je sebičluk i okupiranost sobom, zauzelo mesto svemu ostalom.
Empatija ili saosećanje sa drugom osobom, negde je nestala ili je ima, ali u poprilično smanjenom izdanju.
Vreme koje neko izdvoji za nas, to je najveći kompliment koji neko može da nam da. Ovo nisu moje reči, pročitala sam u velikom delu Marka Aurelija ”Razgovori” ili ”Meditacije” kako ga još prevode. Svima koji nisu pročitali eto jedno, jako dobro štivo staro skoro dve hiljade godina, koje se čita i danas. Ni u jednom momentu nije izgubilo na bitnosti svakodnevnog života, našeg odnosa prema njemu i ljudima koji nas okružuju. Neverovatno, ali kako je bilo tada, tako je i danas.
Da se vratim na sevap. Svako malo mi misli odlutaju i odlepršaju u neke slične teme i tu onda nema kraja.
Sevap je pomaganje i nesebično davanje. Toliko mnogo načina ima kojima možemo da pokažemo da smo uz nekog. Da nam je stalo. Da smo spremni da pomognemo. I pritom nema potrebe za onim, ja sam ovo i ja sam ono. Pustimo neka empatija zauzme svoje pravo mesto i otera sebičluk za sva vremena.
Čak sam skeptična i prema onoj frazi – pomozi, pa će ti se vratiti. Možda i jeste tako, ali ja ne mislim tako. Pomažeš zbog toga što znaš i osećaš da je to važno i da je to jedino ispravno, a ne zbog toga da bi ti se vratilo.
Ako u sebi osetimo zadovoljstvo zbog toga što smo pomogli. I ako se posle učinjenog dobro osećamo, onda smo na pravom putu. Nema tu onda udaranja na sva zvona. Ne, to se tako ne radi, jer to je onda skretanje pažnje na sebe i na svoje postupke. Valjda zbog toga da drugima pokažemo kako smo mi dobri ili šta već, a to nikako nije suština.
I nije u redu, da nas na sevap moraju podsećati citati i mudre misli sa društvenih mreža! Nemojte da budemo licemeri, jednostavno, budimo dobri jedni prema drugima. Dobar je to osećaj.