Razglednica, ko još u današnje vreme pored ove silne tehnologije, šalje razglednice? Da li se uopšte sećamo šta je razglednica i kako se šalje? Mnogi će prokomentarisati – ma daj, dok je nađem, pa onda traži poštu, kupuj markicu, ispiši tekst, šalji i ko zna kad će da stigne i da li će uopšte.
Većina će da kaže – iskuckam ti poruku na vajberu ili vacapu, pošaljem ti fotku i suuuper, očas posla. Jeste, danas je sve postalo “očas posla”, a meračenje ili merak je negde isparilo. Kad smo kod meraka, samo da utvrdimo gradivo, za merak je potrebno odvojiti vreme. Lično, volim da meračim i ništa na brzaka, al’ dobro, to je sad neka druga priča.
I tako, jednog dana otvorila ja sanduče za poštu i među gomilom računa, vidim stoji razglednica. Ljudi moji, te sreće, oduševljenja, tog osmeha od “uva do uva”, ja to Vama ne mogu da opišem. Ali, stvarno, baš sam se obradovala.
Moja draga drugarica, pre izvesnog vremena putovala je u London poslom i reče mi kad je odlazila poslaću ti razglednicu. Nasemejah se tada u neverici, jer ko još danas šalje bilo kome razglednice i zapitah se tada da li još uvek postoje. E, prevarila sam se. Zaista sam dobila razglednicu i to me je toliko oduševilo da sam je uslikala i stavila na svoju vremensku liniju na fejsbuku. Odmah nakon te objave, ljudi, moji prijatelji koji su razbacani po celom svetu, počeli su da mi šalju poruke – pošalji adresu u inboks pa da ti pišem, hah, kako sam se oduševila. Naravno, svima sam poslala svoju adresu.
Da ne poverujete, razglednice su počele da pristižu sa svih strana sveta. Njujork, Vašington, San Feancisko, Vegas, Ontario, London, Sidnej, Rim, San Marino, Lefkada, Rimini, Vrnjačka Banja, Karin, Matera, Novigrad, Tasos, Sardegna, Havana, Primošten, Biograd na moru, Amsterdam…elem, za par meseci došla sam do cifre od nekih tridesetak razglednica.
Čak mi je i moj poštar sa osmehom i u čudu rekao: “Šta je ovo komšinice – ne pamtim da sam u poslednje vreme toliko razglednica ubacio u jedno sanduče. Ma – kaže on – šta u poslednje vreme, kakve razglednice, to više niko ne šalje.
A ja, duša mi uživa i svaki put kad otvaram sanduče i kad ugledam razglednicu, razvučem osmeh, ugrejem dušu, razgalim srce. Toplina mi prođe od glave do pete i onako sva nestrpljiva odmah tu, pored sandučeta čitam sadržaj i lepo mi je. Smeškam se i uživam, a neretko i neko iz komšiluka naiđe pa me priupita – čemu taj osmeh, a ja kažem sva ozarena, dobila sam razglednicu.
Razmišljam kako je to lepo i kako samo taj jedan trenutak može ceo dan da ti osvetli. U nekom momentu, neko se setio, napisao i poslao razglednicu. I nije mu bilo teško da traži razglednicu po celom gradu, ode do pošte, stoji u redu, kupi markicu i pošalje razglednicu.
Da se razumemo, nemam ja ništa protiv današnje tehnologije, naprotiv i sama je koristim. Danas se sve brže i lakše obavlja. I puno puta sam pomislila kako je dobro što postoji internet i što postoje poruke. Ipak, lepo je ponekad osetiti miris prošlosti. Vreme kada su se pisma i razglednice pisale i slale. Kada se išlo do pošte i kada su se kupovale markice. Čak se koristilo i naliv pero, obično pero, pa onda krasnopis – elegantan ispis, to je tek priča za sebe. Vreme kada se s nestrpljenjem i iščekivanjem otvaralo poštansko sanduče, a ne samo zbog prispelih računa. Vreme, kada je neko odvojio malo više prostora za Vas, pisao, odšetao do pošte i poslao. Da, ponekad je dobro zavratiti se u stara dobra vremena i osetiti miris.