Kako se primitivizam raširio kao hobotnica sa svojim pipcima. Raste kao pečurka posle kiše i ušao je u svaku poru ovog društva. Prave vrednosti su obezvređene i nastupilo je doba bahatosti, prostakluka i nisko postavljenih granica obrazovanja, kulture, morala. Primitivizam je dobio svoje carstvo, stoga, zvaćemo ga njegovim novim imenom, Vaše primitivno veličanstvo. Dobrodošli u mrak.
Stalno se pitam gde je nestala naša inteligencija, gde su potonuli toliki pametni ljudi, gde je nestala kultura koja je oslikavala jedno društvo. Kad se znalo da fakultet ne može da završi svako kome padne na pamet da se malo bavi intelektualnim stvarima. Načitanost, obrazovanje, insistiranje na tim tako uzvišenim vrednostima, nestalo je. Sada se govori, ma kome je potrebno obrazovanje, kome su potrebne knjige, to je sve foliranje.
Zašto učiti i uludo trošiti vreme kad jednim tromesečnim kursom možeš da se vineš u visine?
Čemu završiti npr. arhitektonski fakultet, ako jedan majstor zidar zna bolje od arhitekte?
I zašto završiti elektrotehnički fakultet, ako jedan majstor električar zna bolje od inženjera elektrotehnike?
Ako se apsolutno svako usudi da piše knjige, zašto završiti filološki fakultet. Šta će nama lingvisti i poznavaoci srpkog jezika?
Kad mnogo njih nešto malo nacrta I proglasi se umetnikom, Zašto završiti likovnu akademiju ili Akademiju Primenjenih umetnosti. Kad može napraviti u nekom kafiću ili već u nekom prostoru gde “zna” vlasnika neku sitnu izložbu. i tako dalje.
Naučnici, pesnici, pisci, slikari gurnuti su na margine siromaštva i ne samo to, nisu više ni cenjeni. Ako svako sebi dozvoli da nešto napiše, nacrta ili filozofira o nečemu, o čemu nema pojma, kako to onda možemo da nazovemo.
Dilatentizam? Omalovažavanje? Prostakluk? Ne, to je obezvređivanje. To je spuštanje na najniži nivo onih marljivih i željnih znanja, a verovatno je razlog taj da se sve stavi u istu ravan. Na taj način, uzvišeni i željni znanja i stručnosti da se spuste, a skorojevići, odnosno, primitivci podignu.
Imala sam prilike da prisustvujem jednom razgovoru dve osobe koje jako dobro poznajem.
Nazvaćemo ih osoba A i osoba B. Obe osobe su fakultetski obrazovane, samo ne iz iste struke.
Osoba A je svoju struku i poznavanje same tematike, a i šire, znala što se ono kaže “do u sitna crevca.” Posvećena do maksimuma svojih mogućnosti, obrazovana i načitana. Radoznala do te mere da je morala sve živo da iščitava, da bi se što bolje upoznala sa svim onim temama proučava, a tiču se njenog posla. Nije sve to radila radi okoline i da bi se hvalila time, naprotiv, bila je vrlo skromna. Učila je i sakupljala znanje sebe radi. Takođe, nije volela da natura svoje znanje. Čak nije imala potrebu ni verbalno da dominira u nekom društvu. Međutim, kada bi progovorila, prosto se osetilo koja dubina stoji iza rečenog.
Ona druga, osoba B je završila fakultet koji je čak i nije interesovao, više drugih radi, nego sebe. Bilo je besplatno, a mogla se dobiti i stipendija, pa što sve to da ne iskoristi kad već može. Čak i posao koji je obavljala, radila je bez imalo strasti i predanosti, nego ono, da se radi i ima plata. Za razliku od osobe A, koja je predano i marljivo obavljala svoj posao, ne bi li ga što više unapredila, osoba B je svoj posao otaljavala.
Interesantno je da je osoba B stalno želela da ulazi u polemiku oko svega i svačega sa osobom A. Verovatno je osećala da je na neki način prazna u odnosu na ovu drugu, a i postojala je potreba da se nametne svojim “znanjem.”
Tako je jednom prilikom pročitala knjižicu od dvestotinjak strana o jednom velikom i u svetu poznatom umetniku. Došla je kod osobe A da polemiše o tome što je pročitala. Osoba A koja je o tom umetniku iščitala za vreme svog studiranja, a i posle, na hiljade strana, bila je šokirana drskošću. “Sad kao, mi smo jednaki, pa nismo. Pročitaj sve ono što sam ja pročitala, pa onda dođi da razgovaramo, ako već želiš da se nadmećeš.” Ljudima od znanja nije potrebno nadmetanje, oni znaju. Bilo da je u pitanju majstor, frizer, naučnik, doktor. Ništa i nikoga ne treba omalovažavti, ako se posvetio tome i ako se usavršava iz dana u dan. Takvi ljudi moraju da se poštuju.
Primitivce pronalazimo svuda oko nas. Ljude koji ne cene tuđi rad, vrednoću i predanost. Ako može nešto “na brzaka” da se uradi ili nauči, bey mnogo truda e, to je prava stvar. Nije toliko ni stvar obrazovanja, koliko je postalo normalno da se sve svede na tromesečni kurs. Koliko je važno spustiti i obezvrediti trud, znanje i predanost. Zbog toga i zbog takvih primitivizam je i buknuo na “veličanstven” način.
Na pitanje gde je nestala naša inteligencija, gde su nestali pametni i obrazovani ljudi, odgovor je, potisnuti su i bačeni na margine našeg društva. Zbog čega? Odgovor je tu, da se skorojevići ne bi osećali ugroženo. Primitivizam je dobio svoje cenjeno mesto u društvu.