Priče su ostavljene za veče i noć. Kad smo bili mali, jako mali, da bismo imali lepe snove roditelji, a ponekad i bake i deke bi nam čitali i pričali priče pred spavanje. Lepe priče nas uljuljkuju, smiruju i podsećaju na detinjstvo. A kako je, u stvari, nastala jedna od najpoznatijih zbirki priča.
U davno doba živeo je moćan vladar. Njegove zemlje bile su većinom u Indiji i dopirale su do velikog kineskog carstva. Imao je taj vladar dva sina, stariji se zvao Šeherban, a mlađi Šahzeman. Nakon vladareve smrti oni su nasledili kraljevinu, onako kako je otac odredio. Oba sina su bila voljena od strane naroda i bili su opevani u pesmama i pričama. Šeherbanu su dali nadimak – Dobri, a Šahzemana su nazvali – Ljupki.
Njihove prestonice su bile udaljene jedna od druge mnogo dana putovanja. Odmah po krunisanju, braća izabraše lepe žene i svaka od njih je imala zaseban dvorac gde je živela. U parkovima su bili vodoskoci. U gajevima su leteli šareni papagaji i ljupke ptice svake vrste pevale su na granama mirisnog drveća i žbunja. Mnogobrojne sluge dvorile su ove princeze, a telesne straže čuvale su ih kada bi odlazile u okolinu prestonice.
Zbog udaljenosti braća se mnogo godina nisu videla. Šeherban, stariji brat, uželeo se svog mlađeg brata koga je mnogo voleo. Stoga ga jednom pozove u goste. Šahzeman se veoma obradovao ovom pozivu, jer je i njemu mnogo nedostajao brat. Odmah naredi da se spremi sve što je potrebno za putovanje. Mnogo šatora spakovano je na kamile, a mnogobrojne mazge koje je vodilo bezbroj sluga, nosile su prtljag. Svi su bili obučeni u najlepša odela i nosili su najsjajnije oružje. Pošto su prolazili kroz puste krajeve u kojima je bilo dosta razbojnika, telesna garda odabrana je od najboljih vojnika. Za vreme Šahzemanovog odsustva, vladu je preuzeo veliki vezir.
Na rastanku, Šahzeman predade svojoj ženi ključeve svih odaja. Rekao joj je da u sve odaje sme ući sem u sobicu u kuli. Pripretivši joj smrću za neposlušnost, uzhajao je konja i krenuo na put. Nije prošao ni jedan dan putovanja kad se seti da je nešto važno zaboravio i zato se brzo vrati kući. Na svoj užas vide da su vrata na kuli otvorena. Naljuti se kao nikad dotle i viknu: “Sad moraš umreti, kao što sam ti i zapretio”, rekavši to izvuče mač i bez milosti ubije svoju uplašenu ženu.
Tužna srca dođe svome bratu u goste, koji ga dočeka raširenih ruku, ali se iznenadi što je Šahzeman toliko bled i tužan. Verovao je da je to otuda što je ostavio svoju ženu. Šahzeman nije ništa govorio, a brat iz pristojnosti nije želeo ništa da pita. Priređene su divne svetkovine. Čitav grad je osvetljen i kuće su bile ukrašene u čast kraljevskog gosta. Međutim, Šahzemanova tuga i neraspoloženje raslo je iz dana u dan. Zato njegov brat odluči da ga povede na put kroz svoju prostranu zemlju. Na odlasku i on preda svojoj ženi ključeve od odaja, ali joj zabrani, kao i njegov mlađi brat, da uđe u njegovu tajnu sobicu. Radoznala, žena uđe u tajnu sobicu i pretrpi istu kaznu od muža koji se iznenada vartio. Tek tada prizna Šahzeman svom starijem bratu zašto je tako tužan.
Šaherban je bio besan, a mržnja je plamtela u njegovom srcu i zakune se da će sve žene kažnjavati do kraja života. Ubrzo dođe na đavolsku misao. On objavi celoj kraljevini da će se svakog dana oženiti jednom devojkom koju sam bude izabrao, ali da će odmah sutradan biti pogubljena. Čitavu kraljevinu obuze užas. Podanici i rođaci su mu padali pod noge moleći ga da ne čini to, ali Šeherban je bio neumoljiv.
Nakon nekog vremena, Šeherezada, ćerka velikog vezira, sama je odlučila da se uda za kralja. Očeve molbe ništa nisu pomogle, prelepa devojka želela je da ublaži kraljev gnev. Jadan otac ništa nije mogao već da odvede svoju kćer. Sultan je bio očaran devojčinom lepotom, ali joj odmah reče da je već sutra čeka smrt. Hrabra devojka je povela sa sobom svoju sestru Dinarzadu i reče kralju kako želi da svoje poslednje časove provede sa svojom sestrom. Kralj se složio. Odmah nakon svadbe kralj je seo pored sestara i Šeherezada je počela da priča jednu divnu priču. Sultan već odavno nije slušao nijednu priču. Priča je bila sve zanimljivija. Prolazili su sati, a kralj to nije ni primećivao. Mudra devojka umela je sve tako lepo da udesi da je odložila kraj priče, a kralj je morao da pozavršava neka državna posla. Ostavi, dakle, lepe devojke, ali su mu one morale obećati da će sutra nastaviti tu lepu priču.
Sultan je sutradan čuo završetak te lepe priče, ali je Šeherezada bila tako lukava da je odmah počela da priča drugu, još lepšu priču. Naravno da je kralj hteo da čuje i tu novu priču. Tako su prolazili dani, a od dana postadoše nedelje, meseci i godina. Kralj je veoma zavoleo devojku i njene priče, a njene mudre reči uspele su da ublaže njegov gnev. Hiljadu i jednu noć svojim pričama zabavljala je ova čedna devojka kralja, a tada ju je poljubio i rešio ponovo da je oženi.
Svadba je obnovljena sa velikim sjajem. Sultan više nije hteo da se odvoji od Šeherezade. Ponovo pošalje glasnike i pozove svog brata Šahzemana u goste. Nikad dotad nije bilo lepše svetkovine na dvoru Šeherbanovu. Narod je klicao svom vladaru, a glas o mudrosti nove kraljice širio se svuda. Mladi kralj ožive ponovo i izabra sestru Šeherezadinu za bratovu ženu. Tako proslaviše dvostruku svadbu, a sestre zaplakaše od sreće, jer su spasile oba kralja. Čitavu nedelju dana trajala je ova svečanost, vino je teklo u potocima. Đakonija je bilo u izobilju i svi su se radovali, staro i mlado, bogati i siromašni.
Dugo godina vladala su oba kralja u miru i sreći. Kralj Šeherban naredi da se napišu sve one lepe priče koje je Šeherezada pričala. Ispuniše njima, četrdeset knjiga i onda su te knjige, povezane u zlato, ostavili u kraljevsku riznicu kako bi i drugi mogli da čitaju. Mnogi su čitali i videli da se u njima nalaze samo dragocene pouke i istine. Vreme je uništilo mnoge knjige, ali je nekoliko najlepših priča sačuvano.
Prevedene su na sve jezike sveta i zovu se “Priče iz hiljadu i jedne noći”.