Postoji jedna priča, ali to nije tamo neka priča iz mašte. Ova priča je istinita, a mene su oduvek oduševljavale istinite i inspirativne priče.
Takođe, postoji jedna krajina u Srbiji, zove se Negotinska Krajina i za nju kažu da je prava vinska riznica. Rejon Negotinska Krajina se nalazi na istoku Srbije i prostire se duž reke Dunav, neposredno uz rumunsku i bugarsku granicu. Vinogradi Negotinske Krajine administrativno zauzimaju teritoriju gradova Negotin i Kladovo. Ukupne površine pod vinogradima zauzimaju 978ha.
Tradicija gajenja vinove loze i proizvodnje vina u Negotinskoj Krajini seže do vremena Starih Rimljana i vladavine Marka Aurelija Proba (275-282).
Iako plodonosna, stanovništvo ove Krajine se u velikoj meri proredilo. Većina mladih ljudi je otišla u inostranstvo. U Negotinu i Kladovu, a pogotovo u okolnim selima ostali su uglavnom stari ljudi, sve u svemu živalj koji više nema snage da se bavi vinogradarstvom.
Priča počinje kada je bračni par iz Francuske turistički obilazio Srbiju. Put ih je naneo baš tu, u Negotinsku Krajinu. Oduševili su se vinogradima koji su se pružali unedogled.
Ovde moram da napomenem da su oboje vrsni poznavaoci vinogradarstva. Naime, ceo svoj život su se bavili time, a imaju i veliki vinograd negde u Provansi, kao i svoju vinariju. Sve to su prepustili svojoj deci, krenuli da obilaze svet i napokon da sebi daju malo oduška.
Smeštaj su uzeli u Negotinu i svaki dan su obilazili okolinu, pošto tu ima i dosta istorijskih znamenitosti da se pogleda. Tako vozikajući se videli su na njihovu žalost, mnogo zapuštenih vinograda. Jedan im je posebno zapeo za oko, nalazio se uz sam put. Stajala je oglasna tabla na kojoj je pisalo da se vinograd prodaje. U daljini se videla kuća oko koje su se nalazile još neke prostorije. Skrenuli su prema kući gde ih je već izdaleka spazio jedan starac, koji je radoznalo gledao i čekao da vidi ko mu to dolazi.
Uz kaficu dobrodolice, saznali su puno toga. Čiča je živeo sam pa je jedva dočekao da mu neko svrati. Malo na srpskom, malo na francuskom, malo rukama, malo nogama i nekako su se sporazumevali. Obišli su sa čičom i vinograd. Pogledali osušene čokote i videli da iako je sve strašno zapušteno, čokoti još uvek žive. Odluka je pala, rešili su da kupe taj vinograd i sve što ide uz njega.
Čim su završili svu papirologiju oko kupovine, odmah su se bacili na organizovanje i sanaciju onih okolnih prostorija. Ispostavilo se da su te prostorije neka vrsta mini vinarije. Unajmili su radnike, mehanizaciju, čak i lokalnog agronoma su dovukli. Novi izazov bio je pred njima.
Bilo je potrebno dve godine da dočekaju prve plodove i prvo grožđe da uberu, a treće godine su već počeli i vino da prave. Kako to već ide, kao u nekim bajkama, u Parizu imaju prijatelja koji drži svoj restoran. Dugo sarađuju s njim, naime, jednu vrstu njihovog vina iz Francuske redovno kupuje. Poslali su mu sanduk vina na poklon, a i da proba, on se oduševio, i naručio još. Tako je vino iz Negotinske Krajine završilo u jednom elitnom restoranu u srcu Parizu gde se i danas prodaje.
Priča je lepa, al’ meni nakon nje ostaje gorak ukus u ustima. Toliko toga ova naša plodna i napaćena država ima, ali čemu?