polet - mladost

Polet – mladost

Polet, idealizam, zanos potpuno je nestao, naša mladost je ostala bez toga. Mladost je ta koja pokreće i okreće sve, a mladost je poklekla, ne svojom krivicom. Odlazi, traži nešto bolje, nešto lepše, svetlije, traži budućnost.
Ne možemo da ih krivimo, njima se smučilo. Oni nemaju snage za ovo ludilo kojim smo okruženi. Nametnute su im neke vrednosti u koje više ne veruju, oni žele svoje vrednosti da uspostave, ali ovde je sve zaludna priča.
I nije samo kod nas takva atmosfera, svud’ okolo u zemljama, kako se to već kaže, iz okruženja, potpuno je isti scenario. Kao da prepisuju model urušavanja i rušenja svesti i naroda, jedni od drugih. Kada izostane polet, ta pokretačka snaga, ta vizija budućnosti, to je onda kraj.
Ponekad bace neku kosku za koju se narod uhvati, pa se onda glođu oko te koske, a za to vreme neke krupne stvari prolaze potpuno neprimećene.
I dok smo se okrenuli i ostavili tu kosku koja je bila samo mamac bez ikakvog sadržaja, desile su se svari koje niko nije želeo. Desili su se neki drugi ljudi, koji opet pa nameću svoju u startu već propalu viziju.
Mladost koja je izgubila ne svojom krivnjom polet i duh idealizma. Mladost koja odlazi jer ne vidi ovde svoju budućnost. Mladost kojoj su srezana krila, a da još nije ni poletela. Izneverili smo ih, jer smo im u nasleđe ostavili prljavštinu koja se teško čisti, toliko je ima.

Postajemo zemlja staraca.

Uhhh kako sam danas mračna.

Možda bi se ta naša mladost i borila za sebe i svoju viziju budućnosti da je neko od nas starijih podrži.
Da neko stane iza nje i kaže – mi smo tu, deco naša, pratimo vas u stopu, borite se za svoje ideale, prevrnite i nebo i zemlju, zajedno ćemo.
Nemojte dozvoliti da moralno posrnule spodobe kreiraju vašu stvarnost.
Ne, niko ne želi da stane sa njima rame uz rame. A posle kukamo, odoše nam deca. Pa neka idu, mi smo nesposobni, a ne oni.

Onomad kad su ta ista deca šetala gradom tri meseca, ko im se pridružio? Niko.

Koje stao iza njih? Niko.

Kuda su se denuli profesori sa njihovih fakulteta? Zabili se u svoje kabinete ili su otišli na privatne fakultete gde lepše i bolje rade, jer su debelo plaćeni. A kakve kadrove izbacuju to se niko ne pita. Znam ja, neguju i uče polupismene kadrove koji već znaju da samo ako dovoljno plate, završiće taj skaradni fakultet bez ikakvih problema, a verovatno ih i posao već spremljen za njih čeka.
Ona deca koja su bila na ulici i pokušala da se izbore za svoja prava, ta deca su spremna satima, danima, mesecima da uče. Ta deca su bila spremna da po ceo dan drljaju klupe na predavanjima, oni su bili puni poleta i zanosa kada su upisivali fakultete, a sada nam odlaze. Išli su za svojim snovima, a onda su shvatili da ih ovde neće dotaći. A pokušavali su, nije da nisu, i trebali su našu pomoć, međutim, ona je izostala. Pustili smo ih. Njihov polet je nestao.
Oni su se razočarali, a mi smo u njihovim očima pali, i nemamo pravo čak ni da tugujemo za njima.
Postajemo zemlja staraca.
Ne znamo ili ne želimo da sačuvamo našu divnu, vrednu mladost. Ovde ostaju oni koji su navikli po sistemu – lako ćemo.
Takva mladost je potkupiva i ona ostaje, a odlazi nam čvrsta mladost koja će da se bori za sebe, svoje snove i svoju budućnost negde u nekoj drugoj zemlji koja će da ih poštuje i prigrli.
Pita me moja prijateljica ko me je naljutio?
Iskreno, niko. Samo sam tužna, jer oba moja deteta koji su odlični studenti na državnim fakultetima, spremaju se da idu napolje.
Da li želim da im bude bolje? Želim.
Da li želim da smo u istom gradu, ili barem u istoj državi, i to želim.
I šta sad?

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.