Polet, idealizam, zanos potpuno je nestao, naša mladost je ostala bez najvažnijeg. Mladost je ta koja pokreće i okreće sve, a mladost je poklekla, ne svojom krivicom. Odlazi, traži nešto bolje, nešto lepše, svetlije, traži budućnost. Ne možemo da ih krivimo, njima se smučilo. Oni nemaju snage za ovo ludilo kojim smo okruženi. Nametnute su im neke vrednosti u koje više ne veruju, oni žele svoje vrednosti da uspostave, a ovde je sve zaludna priča.
I nije samo kod nas takva atmosfera, svuda okolo u zemljama, kako se to već kaže, iz okruženja, potpuno je isti scenario. Kao da prepisuju model urušavanja i rušenja svesti naroda, jedni od drugih. Kada izostane polet, ta pokretačka snaga, ta vizija budućnosti, to je onda kraj. Budućnost nestaje. Ponekad bace neku kosku za koju se narod uhvati. Onda se glođu oko te koske, a za to vreme neke krupne stvari prolaze, onako ispod žita, potpuno neprimećene.
I dok smo se okrenuli i ostavili tu kosku koja je bila samo mamac bez ikakvog sadržaja, desile su se svari koje niko nije želeo. Desili su se neki drugi ljudi, koji opet pa nameću svoju u startu već propalu viziju.
Mladost koja je izgubila ne svojom krivnjom polet i duh idealizma. Deca koja odlaze, jer ne vidi ovde svoju budućnost. Naša deca kojoj su srezana krila, a da još nisu ni poletela. Izneverili smo ih, jer smo im u nasleđe ostavili prljavštinu koja se teško čisti. Toliko ima prljavštine, taloga i mulja, a tako malo čiste vode koja bi to da opere.
Postajemo zemlja staraca.
Uhhh kako sam danas mračna.
Možda bi se ta naša mladost i borila za sebe i svoju viziju budućnosti da je neko od nas starijih podrži.
Da neko stane iza nje i kaže – mi smo tu, deco naša, pratimo vas u stopu. Borite se za svoje ideale, prevrnite nebo i zemlju, zajedno ćemo. Nemojte dozvoliti da moralno posrnule spodobe kreiraju vašu stvarnost. Ne, niko ne želi da stane sa njima rame uz rame. A posle kukamo, odoše nam deca. Pa neka idu, mi smo nesposobni, a ne oni.
Onomad kad su ta ista deca šetala gradom tri meseca, ko im se pridružio? Niko.
Koje stao iza njih? Niko.
Kuda su se denuli profesori sa njihovih fakulteta? Zabili se u svoje kabinete ili su otišli na privatne fakultete gde lepše i bolje rade, jer su debelo plaćeni. A kakve kadrove izbacuju to se niko ne pita. Znam ja, neguju i uče polupismene kadrove. Iste one koji već znaju da ako dovoljno plate, završiće taj skaradni fakultet bez ikakvih problema. Posao, pa verovatno ih i posao već spremljen čeka.
Ona deca koja su bila na ulici i pokušala da se izbore za svoja prava, ta deca su spremna satima, danima i mesecima da uče. Bili su spremni da po ceo dan drljaju klupe na predavanjima. Puni poleta i zanosa kada su upisivali fakultete, a sada nam odlaze. Išli su za svojim snovima, a onda su shvatili da ih ovde neće dotaći. A pokušavali su, nije da nisu i bila im je potrebna naša pomoć, međutim, ona je izostala. Pustili smo ih, njihov polet je nestao i otišli su.
Raočarali su se, a mi smo u njihovim očima pali i nemamo pravo čak ni da tugujemo za njima. Postajemo zemlja staraca. Ne znamo ili ne želimo da sačuvamo našu divnu, vrednu mladost. Ovde ostaju oni koji su navikli po sistemu – lako ćemo. Takvi ljudi su potkupivi i oni ostaju, jer znaju da će biti poslušni, pogotovo kad im se obeća sve i svašta. Nažalost, odlaze nam najbolji, najčistiji. Svi oni koji će da se bore za svoje snove i svoju budućnost negde u nekoj drugoj zemlji koja će ih poštovati.
Pita me moja prijateljica ko me je naljutio? Iskreno, niko. Samo sam tužna, jer oba moja deteta koji su odlični studenti na državnim fakultetima, spremaju se da idu napolje.
Da li želim da im bude bolje? Želim. Da li želim da smo u istom gradu ili barem u istoj državi i to želim.
I šta sad?