I tako, postojao je taj jedan grad, i živeli su ljudi u njemu. Mislim, postoji on i danas, postoje i ljudi, ali o tome ćemo posle. Mogla bih da nastavim i ovako romantično; Iza sedam gora, sedam mora i sedam dolina živeli su….Ali ne, to ne bi bio dobar opis, najpribližniji opis bi bio; na koju god stranu da se okreneš, sve je ravno.
Ako to uradiš zimi i ako kojim slučajem imaš pri ruci, lubenicu, mada, teško da ćeš je tada naći, ali ‘ajde da zamislimo. Dakle, uzmeš zimi tu nepostojeću lubenicu, staneš na nju i dokle god ti pogled dopire, a to je bome daleko, vidiš njive, vinograde, voćnjake, pokoji šumarak, a u daljini, u velikoj daljini naziru se obronci jedne predivne gore.
Ako to uradiš leti, osetićeš blagi povetarac koji lagano ljuljuška zlaćane vrhove žita, pa ti se čini kao da će i tebe da ponese taj veliki, suncem okupani, talas napupalog klasja. I baš kad se izgubiš u toplom žutilu, pojavi se na horizontu beskrajno polje zelenog plodnog kukuruza, koji se savija od klipova nadžidžanih po njemu. Pejzaž koji nas ostavlja bez daha i kraja mu nema, rekoh, na koju god stranu se okreneš isto.
Plodno, bogato, šumovito, taman koliko je potrebno, ni previše, ni premalo. U daljini reka, velika, moćna, nezaustavljiva.
Na tom prostranstvu sunce se čini da je najveće, užareni zalasci, i jutarnji, rosom ovlaženi, sveži, najsvežiji izlasci, svitanja. Teško da se može opisati rečima, a da dožive to, imali su privilegiju oni koji su rođeni i odrasli na toj ravnici.
U samom srcu suncem okupane, vetrom pročišćene, snegom prekrivene i rekom natopljene magije, smestio se moj, Vaš, naš mali grad.
Taj grad nije ničiji, on je samo svoj, skoro da je dovoljan sam sebi, ali ne. Za grad su potrebni ljudi, oni mu daju dušu, oni ga podižu, oni ga spuštaju, oni ga čuvaju, vole i ponose se njim.
A ljudi su ovde baš kao i ta ravnica. Topli, gostoprimljivi, pitomi, darežljivi, vredni, veseli, a i pomalo buckasti, kako ne bi i bili kad žive u tom blagostanju. Gde god da poseješ nešto malo, a ono odmah nikne veliko, pa još tri puta toliko.
Ne može se dogoditi da udeš u nečiju kuću, a da se na stolu istog trena ne pojavi rakija dobrodošlice, kratak meze, dobro vino. Sve to napravljeno njihovim vrednim rukama.
Komšijski odnosi su bili nešto kao nepisani zakon-čuvaj komšiju kao kap vode na dlanu-svi su to govorili. I zaista, čuvalo se, brinulo se. Ko će ti prvi priskočiti ako ne komšija, prvi je do tebe, šta god da se dešava, bilo lepo, bilo ružno, on je tu. Prvi vidi, prvi zna. A da ne pričamo kako je tek kad su u pitanju neki radovi, pa to se odmah skupe, ni ne pitajući. Dok se okreneš eto pomoći sa svih strana. Sve se znalo u tom malom gradu, tako je funkcionisao, tako je živeo i rastao.
Ako bi se sporečkali neki put, uglavnom oko nevažnih stvari, sve bi se to uz priču i trpeljivost samo njima znanu, vrlo brzo ispeglalo i nastavilo dalje u istom ritmu.
Ali, ipak, ta idila nekome je jednom zasmetala. Ubačen je crvić, otvorena je Pandorina kutija koja nikad nije smela biti otvorena. Za tu kutiju i zlo koje ona nosi sa sobom, svi su znali, ponajviše sami žitelji. Bili su dovoljno svesni da znaju koliko je opasna, i čuvali su je. Krili su je upravo zbog toga daleko od svih, zaključanu i vezanu čeličnim lancima i katancima. Oni su je čuvali, ali drugi, oni koji čak i nisu živeli tu, smislili su način kako da je otvore. Prevelika sloga i međusobno poštovanje bilo je nešto što je izazivalo zavist i strah kod tih drugih ljudi. Znali su oni, kad su ljudi složni, snažniji su od svakoga zla. Krilatica -zavadi, pa vladaj- dobro znana, odradila je svoj deo posla.
Komšija, komšiji postao je vuk, brat sa bratom više nije razgovarao, uvuklo se nepoverenje, zloba, zavist, strah jedni od drugih. Kola su tada krenula nizbrdo, i nisu se zaustavila sve dok se nisu razbila.
Prošle su godine, svašta ružnog se tu izdešavalo. Shvatili su ti dobri, pametni i vredni ljudi kako su i zašto bili uvučeni u nešto što nikome nije donelo ništa dobro.
Sada pokušavaju da povežu popucale niti, pokušavaju da vrate izgubljeno poverenje. Znaju i posle svega da su jedni drugima potrebni. A i nedostaje im onaj dobro znan osećaj kad znaš da imaš nekog, vrata do vrata i kad znaš da će ti priskočiti kad je najpotrebnije.
