Perast

Ah samo kad pomislim na Perast, pomešana mi je u glavi nostalgija, seta i smeh. Godinama smo letovali u Bokokotorskom zalivu. Slučajno smo našli mesto baš po našoj meri. Kada smo prvi put pronašli u oglasima, mislili smo da je neka šala. Pisalo je – apartman na samoj obali mora, od kuće do mora šest metara. Da ne poveruješ. I zaista je tako bilo.

Uvek sam tražila tako neku varijantu letovanja, gde ne moram da vučem do plaže, sendviče, sokove, suncobrane, avione, kamione koji su neizbežni na porodičnom letovanju. Užasavala sam se onoga, šipči do plaže, traži hladovinu za auto. U povratku s plaže, u našem je prevoznom sredstvu koje se jedva nekako kotrljalo na četiri točka i nije imalo klima uređaj, pakao . Peškiri, širi, skupljaj, jedan za brisanje, jedan za ležanje, pa tako puta četiri i još gomila toga. Presedne mi i godišnji odmor i odlazak na plažu, a da još nismo ni pošli.

Elem, dođosmo mi na naše odredište i ono stvarno tako kako nam je rečeno. Kuća stara, prizemna, kamena, ispred nje stočić, mala ponta i odmah more, zaista šest metara, merili smo. Dok pripremam ručak ili doručak kroz prozor kuhinje posmatram naše pulene koji se brćkaju. Niti nama tenzija, niti njima, svima lepo. Lagano se pijucka jutarnja kafa. Deca već u morskoj akciji, suprug pročešljava jutarnje vesti, a meni milina. Svi na dohvat ruke i svi uživaju. Nema strke, frke, sve postižem, svi mirni i zadovoljni.

Godinama smo letovali sa našim prijateljima, njih troje, nas četvoro, deca istog uzrasta i lepo se slažu, a mi “matori”, imali smo vremena za kartanje koliko nam duša želi. Deca u svom svetu, mi u svom, svima potaman. Prvih nekoliko dana smo žestoko lenčarili i nismo mrdali nikud, nije bilo potrebe, sve nam je tu i sve imamo. Jedan dan bilo je oblačno i napokon smo odlučili da se pomerimo malo i idemo da švrljamo okolo. Naravno, prvo smo morali da obiđemo naš obožavani Perast.

Perast se nalazi u Boki Kotorskoj, na oko četrnaest kilometara udaljen od Kotora, na mestu gde se razdvajaju Kotorski i Risanski zaliv. Mali grad sa veoma lepom i živopisnom arhitekturom. On je izuzetno miran i lep gradić koji privlači moderne moreplovce, putnike, umetnike, sanjare, željne lepote i mira. U centru grada nalazi se trg (Pjaca) kojim dominira crkva Sv. Nikole sa svojim impresivnim zvonikom visokim pedeset pet metara. Preko puta Perasta nalazi se Gospa od Škrpjela, veštačko ostrvo, koje je nastalo nabacivanjem kamena na podvodnu hrid.

Takođe, Perast je grad sa savršeno očuvanim gradskim jezgrom i kao takav svrstava se među najbolje očuvane mediteranske gradove čitave istočne obale Jadrana. U kućama, crkvama i muzejima ostali su najdragoceniji tragovi. Pisana i slikana svedočanstva i predmeti koji s pravom predstavljaju Perast kao grad muzej.

Kao i mnogi i mi smo se zaputili u muzej koji je u samom centru tog malog i uspavanog gradića. Divna stara građevina, uostalom kao i sve ostalo. Na ulazu u muzej od simpatične devojke kupismo karte. Ona nam reče da uživamo, jer sami smo u muzeju. Nikog, baš nikog od turista nema i ceo prostor je vaš pa kaže, natenane razgledajte. I stvarno smo uživali, razmileli se mi po onolikom prostoru, kud koji mili moji. Naravno, deci smo rekli da ni slučajno ništa ne diraju, samo da razgledaju, dobivši tako instrukcije, naše putovanje u prošlost je počelo.

Iz prostorije u prostoriju, svako za sebe našao je ono što ga najviše interesuje. Puno toga lepog ima da se vidi, stvarno jako lepa i vredna zaostavština. Ako vas nekad put navede na tu stranu, obavezno posetite taj muzej. Zadržasmo se mi tu, izgubljeni u prostoru i vremenu dva-tri sata sigurno.

Polako se prikupismo i krenusmo iz muzeja puni divnih utisaka. Mi na vrata, ona zaključana, a naša “čuvarka”,  iščezla, ni traga, ni glasa od nje. Nema je nigde, muzej zaključan, a mi sami u njemu. Mi u šoku, šta je ovo sad? Muvali se mi tu tako u čudu, i kroz smeh i šalu, cunjavši okolo, razmišljali šta nam je činiti. U tom cunjanju naiđosmo na jedna mala vrata na drugom kraju muzeja koja su bila otključana i tako smejući se i dalje, izađosmo iz muzeja na “slobodu.”

Tu nije kraj priče, kako smo izašli shvatimo da ne možemo samo tako da odemo i ostavimo muzej otključan. Unutra vrednih predmeta, ne zna se koliko. Muvali se mi okolo, tražimo nekog, vreme ručka, svi se pozavlačili u neka svoja staništa i opet nigde nikoga. Vidimo jedan restorančić u blizini, zaputismo se tamo da se raspitamo o ženi koja radi u muzeju i da li je poznaju.

Da, znaju je, mi objasnimo šta nam se dogodilo, da je muzej prazan i otključan i ne možemo samo tako da odemo i da ga ostavimo. Na to jedan konobar oodgovara potpuno ravnodušno odgovaraju – ma ona je otišla kući na ručak, ništa se ne sekirajte, doći će. Čuj, doći će! Napokon, na naše insistiranje, pozvali su je da se vrati, a mi smo uredno sačekali da dođe. Prilazi nam nakon nekog vremena naša “čuvarka” muzeja, zadihana, zajapurena, izvinjavajući se i zahvaljujući istovremeno.

– Ne mogu da vjerujem, onako zadihano jedva uspeva da progovori, ja sam potpuno zaboravila na Vas!
A nas sedmoro smejući se i u glas rekosmo – E sestro, ovo možeš samo u Crnoj Gori da doživiš!