Zove me drugarica da idem s njom na planinu, na Taru. Ima tamo neku kućicu i mora nešto s komšijama da se dogovori, pa da ne ide sama. Važi, idemo, iako ne znam baš šta se radi na planini, ali ajde, idemo, bitno da se negde ide. Naime, nemam baš tu kulturu posećivanja planinama, lepe su, ali nekako mi ne leže, dosadno mi je. Više sam morski nastrojena, tamo ne moram baš ništa da radim i nikada mi nije dosadno, naprotiv, uživam. I uopšte, stalno nešto ratujem sa prirodom tog tipa.
Znam, znam sad se planinari i ljubitelji šuma zgražavaju nad onim što sam napisala, međutim, šta ću, tako je to kod mene. Elem, vozimo se, usput smo imale i malu saobraćajku, lik nas je otpozadi malo čuknuo, ništa strašno, brzo smo to razrešile. Već smo u podnožju planine i prizori su nestvarni. Put nas vodi i penje se kroz debelu šumu, predivno, je, zelenilo nas je progutalo. To traje i taman kad pomislim, ima li kraja ovom gorostasnom drveću, kad ono pukne pogled iza jedne krivine. Sve čisto, za tren drveće nas je oslobodilo svog prisustva i nema kraja pogledu, a krajolik kao iz bajke. Negde visoko smo već, u daljini brda, planine i proplanci, prelivaju se jedni u druge, ostajem bez daha od lepote. Veličanstveno je. Napravile smo kratku pauzu da protegnemo noge i neku fotku da škljocnemo.
Kasno popodne stižemo i do kućice, komšije nas već čekaju s kafom i rakijicom. Divno je sve i ta kućica, i proplanci, šumarci, šumetina i sama planina. Samo što smo unele stvari unutra, stižu i neki prijatelji od ove moje drugarice, bračni par koji je lud za Tarom. Odmah kreće priča i dogovor gde ćemo sutra da idemo. Oni ovde poznaju svaku stazu i dobrovoljno se prijavljuju kao vodiči. A ja već razmišljam o medvedima i mogućim zmijama. I prekoravam samu sebe što nisam kupila onu pištaljku za životinje. U redu, uzeću neki štap, pa ću da lupam. A šta ću ako naletim na medveda i tako, umesto da razmišljam o lepoti u kojoj sam, ja berem bezbedonosne brige. U glavi mi je rolerkoster, penjanje na planinu može da bude opasno.
Ma to je zato, što kad god se nađem u nekoj tako divljoj prirodi, meni se uvek nešto desi. Padnem u koprive, na primer, pa me izvlače, a niko ne sme ni da priđe, jer one koprive peku. A koprive bile džinovske, progutale me.
Kad sam bila kod babe na selu, upala sam u gomilu stajskog đubreta i tu su me izvlačili. Odrekla me se cela familija, prali me na dvorištu onim šmrkom i hladnom vodom. Onako posramljena na sred dvorišta, mokra i smrdljiva, morala sam još da trpim svakakve doskočice. Jednom kad smo, moje društvo i ja bili na Dunavu, zezanje, roštilj i tako to, napali su me mravi. U pitanju je bila mala nužda koju obavljaš u prirodi, a ja i priroda, Bože me sačuvaj. Uglavnom, naciljala sam mravinjak, možete li zamisliti, od tolikog prostora ja na mravinjak. Svi mravi, a bilo ih je, majke mi, milion, završili su na mom dupetu. Ekspresno sam, sa poluobučenim gaćama od kupaćeg, odjurila u vodu. Dupe mi posle bilo otečeno, izgrizli me skotovi, ni da sedim nisam mogla.
I sad, vode oni mene kroz planinu, do vidikovca i već u najavi mi je nekakav džumbus. Staza vodi opet kroz duboku šumu, ono, lepo je. Raspon mojih emocija je veliki, između strahopštovanja, straha i divljenja sam. Usput mlataram štapom koji sam još na samom početku pronašla, društvo me zeza, ja se ne obazirem. Ne znaju oni moje muke s prirodom. Razmišljam opet o moru, tamo samo ajkula može da me pojede, a ovde ko zna čega sve nema. Moram da kažem da se i visine bojim, a osetim, penjemo se. Staza vijuga i samo ide sve više i visočije. Približavamo se vidikovcu – sad ćeš da vidiš ovu lepotu, reče neko.
Vidikovac, nemam reči, pogled koji ne može da ostane fokusiran, šaram, oduševljeno gledam. Zaista veličansveno! Noge mi se tresu, ne približavam se previše ogradi koja mi baš ne uliva poverenje. Osećam se ko koza, tako se i one veru. Zadihana sam, oznojena i sva bela u licu. Neprekidni niz planinskih vrhova, na koju god stranu da pogledam. Boje, savršene, od tamno zelene, do one najsvetlije u zavisnosti koliko ih je sunce obasjalo. I pored straha od visine, medveda i zmija, vredelo je. Odlazak na planinu bio je pun pogodak. I taman kad sam mislila, dobro, to je to, idemo nazad, oni su smislili da pređu na jedno mesto gde je još bolji vidik.
U pitanju je bilo parče stene koja je malo bila odvojena od ove gromade na kojoj smo bili trenutno. Do nje je vodila jedna uska i neobezbeđena stazica koja se malkice spuštala, pa se onda penjala do tog odvojenog vrha. Smrzla sam se od straha i naravno odustala, rekoh – ja tamo ne idem, na pamet mi ne pada. Još tu i piše – ovom stazom na vlastitu odgovornost. Dok sam gledala njih troje kako se veru, nije mi bilo dobro, a oni još posedali gore, na vrh i dovikuju, ajde, fenomenalno je. Neka hvala. Ostadoh sama da se borim sa nepostojećim zmijama i medvedima.
Sve je prošlo dobro, završilo se i to. Moj odlazak na planinu bio je uspešan i bez ijednog incidenta. Vraćamo za Beograd, vrtim po mobilnom, kad ono upozorenje šumske službe. Jedan medved viđen je na potezu prema vidikovcu, upozoravaju se građani da ne idu u tom pravcu. Heh.