Ma ni papirić neću da bacim na ulicu. Ne zbog toga što sam ja sad pa nešto mnogo fina, nego što su me roditelji davno još tome naučili. Isto to sam prenela i na svoju decu, ako nema kante u blizini, stavi taj papirić ili šta već u džep, pa do prve.
Gledam okolo, gušimo se u đubretu, a malo koga to stvarno dotiče. Ne mogu da kažem, trude se ljudi iz gradske čistoće, vidim ih sklupljaju, rade, samo ono što u toku dana pokupe, sutradan opet nikne kao pečurke posle kiše.
Hoću da se prošetam po keju, uz reku, odnosno dve reke, ma predivno, zelenilo, drveće, miris. Sve kako se samo poželeti može, grad na dve reke, malo koji grad ima takvo prirodno bogatstvo. A kako ga čuva?
Uz obalu nadžidžani splavovi, jedan do drugog, reku skoro i ne vidim, sajle, mostići, razne improvizovane konstrukcije, verujem da se od te mašte i dobro nam poznate naše snalažljivosti, svakom ozbiljnijem arhitekti-urbanisti, želudac stegne od muke.
To je jedna strana priče, a druga strana priče je đubre koje se skuplja oko istih. Nisam ja toliko kivna na splavove, ideja je predivna, izaći na reku i uživati, stopiti se sa prirodom. I sama volim na iste te splavove otići sa društvom na pićence ili da se nešto gricne, ali đubre svud’ okolo….
Uhh, ima jedan splav, prave odlične girice, ne toliko masne, hrskave taman koliko je potrebno, pa još uz domaću pogaču i čašu vina, pravi, skromni gurmanski užitak. Ovaj splav je skroman i jednostavan po svom enterijeru, međutim, postoje fensi splavovi, gde se uveče dolazi na žestoke provode, tu su toalete, a vozni park, pamet da vam stane. Tu se dolazi osim zbog dobrog provoda, još i da bi se bio viđen, recka, još jedna prozivka i dobija se plus.
Zatim slede, splavovi za svadbe, krštenja, rođendane, vatromete, i svašta još nešto, e, oni su ogromni, ipak mnogo veći broj ljudi tu dolazi. To je sve uveče, a u toku dana, razni poslovni ručkovi, važna klijentela dovodi se na te splavove, impresije radi, jer stvarno, nema puno gradova koji mogu da se pohvale takvom atrakcijom.
Međutim, sa svakim novim splavom, oko njega raste i nova gomila đubreta. Sada smo došli do suštine, odnosno, onoga što meni najviše bode oči, a i svakoj normalnoj osobi. Tolika količina đubreta, pa to je strašno. Već na onom prilaznom mostiću koji vodi do splava, oseća se smrad ustajale vode, žabokrečina. Plastične flaše, nagomilane, bačene ko zna gde, doplovile i zapetljale se u sajle, pa tu onda još ima raznoraznog granja, onda nekakav otpad, vrlo nedefinisanog porekla i sve se to tu skuplja oko tih splavova.
I sad zamislite samo, sedite, uživate u pogledu na reke, na grad, a ako se samo malo nagnete preko ograde, tu odmah ispod, uz samu ivicu splava, đubreta i žabokrečine, koliko vam duša hoće. A ako želite da sedite napolju, što je poseban užitak, naravno leti i kad je lepo vreme, uz fensi jelo koje ćete da naručite, pride dobijate i miomirise, koji izviru odozdo. Takođe i kolorit plastičnih flaša, čaša i tako dalje, koje vas okružuju vrlo je zanimljiv i impresivan, toliko, da pogled ne silazi s te gomiletine.
Po zakonu, koji niko ne poštuje, svaki vlasnik splava, dužan je da očisti sve oko njega, naravno i prilaz. Možda sam kod par njih videla da poštuju to i da je sve čisto i uredno, a većina samo gleda kako da namakne što više ljudi, što veći profit i ništa drugo ih ne interesuje. A đubre, ma kome je ono važno?
Sve bih ja to udarila po novčaniku, uvela bih takve novčane kazne da im se zavrti u glavi. Ništa nije toliko delotvorno koliko novčana kazna, takav je valjda mentalitet, i to ne samo naš. Nismo mi ništa prljaviji od drugih stanovnika, na primer, u Evropi, razlika je samo u tome što se uglavnom svuda zakon poštuje. A ti prljaj koliko hoćeš i nemoj da čistiš, samo kad stigne kazna, sav profit ćeš da prebaciš umesto na svoj račun, ono na račun naznačene adrese, koja lepo i uredno piše na prijavi.
Vraćamo se sada na sam početak teksta i na onaj papirić, koji ako ne završi u kanti ili džepu, ima veliku šansu da doprinese opšteprihvaćenom obrascu ponašanja. Papirić, po papirić i eto lavine, gomiletine đubreta kojoj više nema kraja i kojoj, čini mi se, ne znamo kako da se odupremo.
I još jedna jako važna misao, nije patriotizam okačiti zastavu na prozor ili kuću, patriotizam je da čuvamo ono što imamo, a jedan od načina je da bacimo papirić, pikavac, čašu, flašu….. u kantu za đubre. Razmislite o tome.