ono dobro u nama

Ono dobro u nama

Ono dobro u nama mora jednom mora pobediti, mora izaći iz nekih tamnih ćoškova gde je gurnuto, zaboravljeno. Eh, kako smo se prozlili. Ee, kako smo zaboravili dobro i one male sitne stvari koje nas dele od ljudi-neljudi, koje nas dele jedni od drugih.
Meni je to dop, mene to podiže, daje mi nadu i snagu, i kad je najtamnije, svetlost dobrote dopire najdalje.
Male, sitne, pojedinačne stvari koje vidim, doživim, osetim, pa to je toliko važno. A potrebno nam je malo. Jedno vuče drugo, kao što jedna ružna reč vuče ka drugoj, tako i jedna učinjena dobra stvar vuče drugoj. Mi samo moramo da se opredelimo na koju stranu ćemo da okrenemo, u ono lepo ili u ono ružno.

Vrlo lako je potonuti u jedno ili slediti ono drugo.

Čini mi se da je danas više nego ikad izražena ta polarizacija. Sredine nema. Biram dobro zbog toga što mi to postaje hrana. Ne mogu više i neću da gledam kako se uzdižu neke nemoralne i nedostojne čoveka stvari, a koliko se zapostavljaju one uzvišene, a minijaturne, dobre, pažnjom i saosećanjem nadahnute stvari.
Na skitnice niko ne obraća pažnju. Čak ih se klonimo u širokom krugu.

Jedna priča koja je obišla sve društvene mreže sa ogromnim brojem pregleda pokazala je da ipak ono dobro i dalje pobuđuje pažnju. Neretko, čak izazove i poneku suzu.

Čovek koji je te večeri ušao u restoran bio je smrznut, loše obučen i sav se tresao od hladnoće. Ko zna koliko vremena je proveo napolju i ko zna koja ga je muka naterala da bude na ulici.
Prišao mu je konobar, gost je naručio čorbu. Kada mu je donesena, samo je gledao praznim pogledom u to toplo jelo koje se od vreline pušilo. Promrzlim prstima uzeo je kašiku i pokušao da prinese usnama, sve mu se prosulo.
Konobar koji je sve to gledao mirno je prišao, ubrusom obrisao prosuto. Čovek je gledao skrušenim pogledom istovremeno se izvinjavajući. Blagim glasom konobar je rekao gostu da to što je prosuo nije ništa strašno, a zatim je seo pored njega. Uzeo je njegovu kašiku i počeo da ga hrani.
Mladi konobar sedeo je s gostom više od pola sata, hraneći ga strpljivo. Sve vreme imao je osmeh na licu. Izgledao je kao da mu je to trenutno najvažniji posao na svetu. Ovo me duboko dirnulo. Još uvek postoje dobri i pažljivi ljudi.
Mušterije restorana, gledale su ovaj prizor, bile su istovremeno zapanjene i oduševljene retkim primerom ljudske dobrote.
Nemojte se okretati od ove priče u stilu – ma daj, ovo je tako jadna priča, kao da čitamo neki treš, srceparajući roman – ne, nemojte, ovo se zaista dogodilo.
Dok sam odlazila iz restorana, ne znam o kome sam više razmišljala, o mladom konbaru ili o promrzlom, loše odevenom čoveku.

Ovakve stvari se dešavaju kod nas svakodnevno i svuda, ali mi smo prezauzeti nekim drugim stvarima, porodicom i egzistencijom na dnevnom nivou, pa nam to ne ostavlja prostora da primetimo druge oko nas koji svakog dana bezuslovno daju ne tražeći nista zauzvrat. Budimo se samo u situacijama kada vidimo da to neko drugi radi, a nikako da se zapitamo zasto smo slepi?

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.