U našoj, ljudskoj prirodi je da osuđujemo tuđe postupke, a pritom se ne setimo da stavimo ogledalo ispred sebe. Često se to radi ishitreno, bez mnogo razmišljanja i sve pod plaštom iskrenosti. Međutim, tanka je linija koja deli osudu i kritiku.
To su potpuno dve različite stvari, mada ih ljudi trpaju pod isto.
Nekada sam mislila da to rade samo žene, u svojim već poznatim trač partijama, ali ne, isto rade i muškarci. Prema tome, na pitanje, šta nam je činiti, reći ću Vam moje mišljenje, koje ne mora da bude ni tačno, ni netačno, ali je moje.
Da bismo se usudili da osuđujemo potrebno je nekoga jako dobro poznavati, ali čak i tada je nezahvalno to raditi. Nikada ne znamo baš sve što se dešava u tuđim životima, a na osnovu fragmenata koje dobijamo možemo da stvorimo samo polovično mišljenje.
Da se razumemo, svi se žacnemo kada nas neko kritikuje.Koliko god da je kritika potrebna i koliko god zna da bude i motivaciona, toliko ljudi od nje i strepe. Nismo baš uvek spremni.
Osuđivanje tuđih postupaka je nešto drugo, a pošto ni sami nismo savršeni, tim pre, toga bi trebalo da se klonimo. Na taj način gradimo i pravimo negativno mišljenje o nekom drugom, a to je ružno. Ako samo zamislimo da neko nas osuđuje, i pritom širi priču okolo, ma koliko da smo sigurni u svoje postupke i razloge, nije nam baš ni svejedno, a ni lepo.
Da li smo tom osudom povredili nekog nama bliskog, i da li se uopšte razmišlja na taj način?
Postoje ljudi koji s velikom lakoćom osuđuju tuđe postupke, prosto kao da uživaju u tome, kao da jedva dočekaju. Mene to užasava.
Možemo sa nekim da budemo jako bliski, da se viđamo svaki dan, a opet da ne znamo baš sve. Koji su motivi, zašto je neko baš tako postupio ili postupila?
Takođe, tu je problem sa slušanjem. Kada nam neko priča, mi slušamo samo ono što nas interesuje i na neki način nas dotiče, ostatak selektivno odbacujemo i samim tim već imamo lošu percepciju. Osoba koja nam priča, nažalost, u startu je osuđena na nerazumevanje.
Od nerazumevanja i netolerancije polazi puno negativnih stvari, i sama sam bila na meti pa znam koliko to nije prijatno, i koliko sam se loše osećala.
Pogotovo se to odnosi na osobe koje smatramo da dobro poznajemo, osobe s kojima smo bliski, pa već skoro da znamo šta će da kažu, a tu je greška. Uvek, ali uvek moramo da saslušamo bez predrasuda i unapred stvorenog mišljenja, celu priču, ma koliko dobro poznavali nekoga.
Kako se ono kaže, između crne i bele boje postoji mnogo nijansi sive boje.
Možda i ne odobravamo tuđe postupke, ali ko smo mi da ih osuđujemo? Ovde bi u velikoj meri trebala da stupi na scenu, tolerancija. Živimo i pustimo druge da žive po svom izboru i osećaju.
Dobro, ako traže savet od nas ili potvrdu da su uradili ispravnu stvar, to je već nešto dugo. Međutim, i tu sam recimo ja, veoma oprezna. Pre ću da kažem – slušaj, ja bih uradila tako i tako, a ti vidi šta ćeš i kako ćeš – na taj način dam prostora, trudim se da ne gušim i ne osuđujem.
Normalno je da svi grešimo, i da nismo uvek sigurni u ispravnost svog postupka, i negde u deliću malog mozga toga smo i sami svesni.
Ogledalo je stvar koja nam je potrebna svakog dana, ali ne samo da bismo proverili kako fizički izgledamo. Govorim o onom unutrašnjem ogledalu.
Da bismo osuđivali nečije postupke, prvo moramo da zavirimo u sebe, malo dublje. Moramo da znamo da li smo, upravo to što osuđujemo, bili i sami u situaciji nekad da uradimo. Da, verovatno jesmo, ali za sebe ćemo da pronađemo neko uverljivo opravdanje, a za druge, hmm.
Dakle, da završim onako kako sam i počela, ogledalo ispred sebe, ogledalo u sebe i ako pomislimo na to da nečiji postupak osudimo, potrebno je da prvo sebe pažljivo promotrimo.
