O ljubavi bih malo

Mnogo toga je napisano o ljubavi. Neiscrpna tema. Nikad dovoljno opisana. I uvek ima još ponešto da se napiše i kaže. Tema, nikad dorečena, a velika. Svako iz svog ugla doživljava ljubav na svoj način. Emocija koja nas podiže i spušta, koja nas hrani, koja nam je potrebna jednako kao voda, vazduh i Sunce. Ljubav kao inspiracija mnogim velikim ljudima, pesnicima, piscima, muzičarima i tako dalje. Da li smem da se usudim i uđem u ring velikana pišući i govoreći o ljubavi?

Ljubav je univerzalna i valjda je jedina tema na celoj kugli zemaljskoj, o kojoj svako pojedinačno sme i trebalo bi da piše ili govori. Atributa, prideva i sinonima na svim jezicima ima pregršt. Međutim, kada se kaže samo ta jedna reč, istog momenta zastanemo. Okupani sjajem i toplinom, pomislimo, odakle da počnem.

Reč – ljubav – je zbirka najčudesnijih i najlepših priča čovečanstva. U tom moru priča naišla sam davno još na jednu englesku legendu. Na jednu priču o ljubavi.

Nekad davno, na jednom udaljenom ostrvu živeli su skladno svi osećaji i osobine koje poznajemo:
Sreća, Vedrina, Tuga, Znanje, Taština, a zajedno sa svima stanovala je i Ljubav.

Jednoga su dana saznali strašnu vest da će njihovo ostrvo potonuti i zauvek nestati. Svi su žurno prionuli poslu, izgradili sebi brodove, čamce,  razna plovila i počeli su napuštati ostrvo.
Svi osim Ljubavi. Ljubav je nameravala ostati do poslednjeg trenutka. Kad se ostrvo već opasno nakrivilo i kada je more zapretilo da će ga progutati, Ljubav je odlučila pozvati pomoć.

U tom je trenutku kraj ostrva prolazilo Bogatstvo.
– Hej, možeš li me povesti sa sobom? – upita ga Ljubav.
– Ljubavi, nažalost, ne mogu. U brodu prevozim zlato i dragulje, ovde nema mesta za tebe.

Ubrzo, Ljubav kraj ostrva zapazi brodić s Taštinom.
– Hej, možeš li me povesti sa sobom? – upita je Ljubav.
– Ne dolazi u obzir. Sva si se uprljala, mogla bi mi uništiti brodić – otresito će Taština.

Nakon toga ugleda Tugu koja joj odgovori:
– Ljubavi, toliko sam žalosna da moram sama otići odavde.

U blizini su jedrili Radost i Sreća, ali uopšte nisu ni primetili kad ih je Ljubav dozivala da joj pomognu.
Najednom, začula je neki glas.
– Dođi, Ljubavi. Ja ću te povesti sa sobom.

Ljubav brzo uskoči u čamac kojim je upravljala neka njoj nepoznata starica. Ostrvo je ubrzo potonulo, a Ljubav je bila toliko pod utiskom tog prizora, da se zaboravila upoznati sa staricom. Kad su nakon nekoga vremena stigli na kopno, starica ćutke izađe iz čamca i nestane pre nego je Ljubav išta stigla pitati.

U tom je času prolazilo Znanje.
Ljubav ga pozove te ga upita:
– Znaš li ti ko mi je to pomogao?
– Da, to je bilo Vreme – odgovori Znanje.
– Vreme? A zašto baš Vreme? – začudi se Ljubav.
Znanje se nasmeši i reče:
– Zato što Vreme najbolje zna koliko je Ljubav dragocena.