Nevidljivi ljudi

Sela je u obližnji kafić i to kraj prozora da bi mogla posmatrati ulicu. Volela je to. U kafiću je bilo zadimljeno, pomalo glasno, ali njoj to ništa nije smetalo, naprotiv. Niko nije obraćao pažnju na nju i to je bilo tako dobro.

Sedeti bez misli i posmatrati ljude kako prolaze. Ovaj veliki grad bio je savršeno mesto gde se vreme moglo provoditi ni u čemu i ni sa kim. Bio je savršen da se izgubiš, pobegneš i ne razmišljaš. U gužvi je najlakše sakriti se, ako to želiš.

Nevidljivi ljudi prolazili su svojim vidljivim putevima. Volela je te nevidljive ljude. Tiho su prolazili, a obično su u sebi nosili pravo bogatstvo. Daleko od onih bučnih, praznih i uvek sa dramatičnim pričama, u kojima, kad malo bolje razmisliš, nije bilo ništa vredno. Osim buke i gomile nepotrebnih reči, malo je tu bilo duše, topline i onog nečeg.

Ono što je najčudnije, nevidljivi ljudi su, u stvari, sa svom svojom težinom laki kao perce. Oni znaju kada je vreme da stanu, da nestanu i takođe znaju svoje, a i tuđe granice. Imaju meru. A koliko je važno imati meru?

Zamišljeno je i dalje sedela, besciljno gledala kroz prozor kafića. Pogledom ispraćajući mlade poslovne ljude koji su se na kilometar dali prepoznati, uvek u žurbi i zaposleni. Starije gospođe koje su lagano prolazile ruku pod ruku sa prijateljicom u priči za koju samo one znaju koliko je važna. Devojke u grupama, razdragane, pune one mladalačke bezbrižnosti i širokog smeha. Poneko, onako sam za sebe sa zabijenim rukama u džepovima, nogom ispred noge u mačkasto lenjom hodu.

Ulični svirači, nezaobilazni deo svakog velegrada, pomalo rasejano u svojoj svirci, jer već po ko zna koji put sviraju jedno te isto, verovatno u glavi vrteći neke svoje priče, velike i male. Hmmm, i oni su neki od nevidljivih ljudi.

Da, svi oni su kao u nekom filmu prolazili ne razmišljajući preterano o svim onim drugim, koji su kao i oni prolazili vidljivo-nevidljivim stazama mladosti, starosti, zabave, ćućorenja, uspomena i sećanja.

Nije bila ni neraspoložena, a ni nešto posebno raspoložena, onako, ni tu, ni tamo. Samo je bila zadubljena u svoje misli i razmišljala kako je pomalo umorna i koliko bi joj značila neka promena. Neko gubljenje u vremenu ili mali beg. Odavno nije osetila izazov, ono blago uzbuđenje koje pokreće i stavlja u pogon sva čula.

Nije ni primetila, toliko je utonula u misli, da pored njenog stola neko stoji smeška se i nešto govori. Kao kroz maglu, budeći se iz svoje zanesenosti, prepoznala je druga kojeg dugo nije videla. U sekundi joj kroz glavu proleti dok je nameštala svoj šarmantni osmeh, da je baš nedavno čula od zajedničkih prijatelja da su mu se u poslednje vreme desile neke teške stvari. Uhhhh, pomislila je i dalje se smešeći – samo mi je još to trebalo, ne mogu, nisam spremna.

Naravno da ga je pozvala da sedne, učinila je to i dalje se smešeći srdačno dok joj se želudac vezivao u čvor. Zaista je uživala u svojoj tišini, zapaljenoj cigari i produženom espresu koji je bio baš dobar. Ne prave svi dobar espreso, uvek ga popije kad je negde napolju. Nije znala u čemu je caka kod espresa, nikad ga sama nije pravila, pa ako nije dobar otpije gutljaj-dva, međutim ovaj je sa velikim guštom meračila.

U sebi je vrtela teme za razgovor dok je Stefan naručivao nešto za sebe. Znala je da nije baš nešto za priču u ovom trenutku, ali ajde, šta je tu je.

U početku, stegnuto, uobičajeno – gde si, šta si, kako porodica, deca, lakonski i pomalo lenjo je odgovarala i postavljala pitanja. Ovo će biti još jedna tugaljivo prazna priča kojih se u poslednje vreme naslušala baš dosta. Bila je umorna od toga i već na ivici histerije. Kako me samo nanjuše, čudila se sama sebi.

Kako se prevarila, a retko kad joj se to dešava. Razgovor je mic po mic skrenuo nekim tokom koji je prijao. Neusiljeno i vešto došli su do priče o ljudima koji su nevidljivi. Nije mogla da veruje, to je ono što joj se u poslednjih sat vremena, koliko ovde sedi, vrtelo po glavi. Kako je znao? Nije našla razumno objašnjenje. Verovatno, slučajnost.

Odjednom je živnula uključivši se aktivno u razgovor. “Znaš, reče Stefan, počesto tako i sam sednem, zabijem se u neki kutak, mozak prazan, samo gledam i upijam sve oko sebe, prija to.”

Ona čuvena uzrečica – kako se nadala, dobro se udala – ovaj put je doživela svoju renesansu u najrealnijem smislu. Nije jedina koja u prazno sedi i razmišljajući, ne razmišlja, ni o čemu. Na kraju je nenametljvio ustao, pozdravio se i otišao svojim putem. Čak joj je pomalo bilo i žao što odlazi, ali dobro je tako. Razmenili su misli sasvim dovoljno, a da to ne preraste u nategnuto i beskrajno mlaćenje prazne slame.

Nevidljivi ljudi, i on je jedan od njih, i ona je, i još mnogi drugi, nečujni, tihi, razumni i neopterećujući. Kad se pitala, ko su i gde su, pa tu su, svi oko nas, a i mi sami postajemo vidljivi samo onda kada to želimo i samo onda kada i ako nas drugi primete.

To ju je pokrenulo, tačnije razgovor sa Stefanom gotovo slučajno doveo je do odluke. Mora da otputuje. Nije važno gde, samo će sesti u auto i zaputiti se u neku mini avanturu. Možda u potragu za onim ljudima o kojima je upravo razmišljala i razgovarala.

Možda će pritom malo pročeprkati po sebi. Osvežiti ono ustajalo. Razgovarati potpuno opušteno o nekoj drugoj realnosti sa nenametljivim slučajnim ljudima koji su nevidljivi baš kao i ona sama.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.